Dan 20: Adaptacija

Odmorna otvaram kapke u 5:30h. Nije jos svanulo. Slozila sam stvari po sobi, oprala ono sto je prljavo, kad poce kisa. Od fotkanja izlaska Sunca, nema nista. Opet mi se pridremalo. Zaspala sam pored kompa ubrzo.
Gazdarica Marisel mi je spremila kafu i onda smo caskale. I ona je turisticki vodic vec 22 godine. Roditelji joj zive na jednom ostrvu pored Boracay-a, pa je mislila da organizuje turu. Predlozila sam joj da napravimo info tablu, na kojoj bi svi putnici mogli da ucestvuju. Ovde nas ima dosta, ali je stranaca malo. Tu je Svedjanin, Nemac, Francuz, Francuskinja i ja. A ostalo su sestra od Marisel, i jos neka zena ( nemam pojma ko je ona), jedna bebica ( unuk od M.), i jos jedno 4, 5 momaka do 15 god, i 2,3 devojcice od 13-20god. (ako uopste mogu da provalim koliko ko god ima).

Odoh na plazu, tj. Idem u setnju, jako mi je sunce sad da lezim na plazi, nego cu da se prosetam skroz do kraja. Ako krenem na plazu, ne mogu nista osim peskira da ponesem, jer nema ko da mi pazi na stvari i dobice noge. Jbga. Posle duze vremena se osecam prilicno nesposobno. Bukvalno tako. Ovo je raj za parove ili za drustva. Ljudi iz zgrade mi nisu interesantni, niti sam ja njima, oseca se da tu nema sta da se prica, a nesto usiljeno, nema sanse. Nece mi biti dosadno, mogu da citam i pisem, ali opet, to mi je sve na kompu, a izgledacu kao retard onda.
Od turista ima Rusa, uglavnom parovi, Englezi od po 20ak god ili porodice, ima i Amera, i naravno Azijata ( nisu mi svi isti, ali da kazemo da jesu).
Gledala sam letove za Palawan, moze i da se nadje povoljno, ali nema karte sa Boracay-a. Naleteh na jednu bas bas dzabe za 12.dec Kalibo-Manila, ali to znaci da ostajem ovde sve vreme. Pa neka bude tako. Onda cu ici na ronjenje i na ture, pre nego da jurcam letove, da se uklapam u vremena itd itd ionako mi ovo postaje stresno.
Znam da ce ovo da zvuci bezobrazno mnogima, ali jeste tako. Kada je pristup netu ogranicen, nije bas zabavno naci se negde nepripremljen. Mada, i da sam se pripremala ( a nisam ), ne bi bilo mnogo drugacije, zbog tajfuna i zemljotresa. Najveci na ovim prostorima, kazu. Uzecu tu kartu, pa ako ne nadjem nista da mogu da se uklopim, finansijski i vremenski, ostajem ovde do 12.12. i to je to.
Volela bih da imam pribor za slikanje ili da postoji neki volonterski kamp. Lezanje na plaza ce mi biti ok 2,3 ajde i 4 dana. Treba mi akcija.
Ne znam koji mi je trip u glavi, pa ne mogu da se opustim.
 Kao slag na tortu, vracam se u sobu i na mrezi iznad kreveta vidim bubu velicine kajsije!!Jaooo bozeee!! Kaze Marisel da sam srecnica ?! Zasto? – One se retko vide, to su bube sto napadaju kokos. Ma, sjajno..sta da kazem.
Nisam plasljivica, ali mi je zaista doslo da placem! Mrezu sam kupila jos juce da se osiguram od komaraca. Ko se jednom opece i u hladnu ringlu duva. Uzela sam i spiralu protiv komaraca, imam i mrezu, mazem kremu, a tu su i oni beli gusteri sto ih jedu. Na Zakintosu, kada sam ih prve godine videla na terasi, nisam smela da otvorim vrata od terase uvece, bar 7 dana. Onda sam se navikla. Ipak, oni sa Zakintosa su mi nekako domaci, a ovde sam sva nesto isprepadana. Samu sebe iznenadjujem, u negativnom smislu.
Sta da radim 17 dana ovde ? Ne svidja mi se to razmisljanje/ cinjenica.