Dan 10: Jao jao sa Juneyao

Na netu sam nasla voznu kartu za 302 CNY sa Shanghai Hongqiao stanice, pod rednim brojem D316. Putuje se 9h, i to je prihvatljivo. Idemo na stanicu da se raspitamo i napokon zavrsimo sa tim vise. Najjeftiniji avio prevoz smo nasle za 520 CNY preko Spring Airlines-a, bez torbi. Bila je jos jedna kompanija JuneYao Airlines koja je imala cenu od 62e bez taksi na netu. Jeca je uzela br telefona pa smo zvali sa recepcije da se raspitamo, ima mesta za 19.11. i cena sa svim taksama je 510 CNY.
Ako nema voznih karata po 302 CNY, idemo avionom.

Shanghai Hongqiao je nova stanica. Vec me izludjuje konstantno cekiranje i proveravanje svuda. Idete na metro stanicu, torba na skeniranje, ulazite u zgradu, muzej skeniranje opet, ulazak na stanicu skeniranje…ajde vise od**bite!

Hongqiao zeleznicka stanica

Redovi, redovi,redovi..Vise poente ima pricati na srpskom nego na engleskom.
Najjeftinija karta kosta oko 400 CNY. Ne isplati se..Idemo da nadjemo taj JuneYao Airlines. Nalazi se u Ya’an ulici, kao i filipinski konzulat.

 Broj 596. Prosle smo ga. Vracamo se, i uspostavlja se da je to ulaz u zavucenu zgradu, koja je u stanju raspadanja. Na ulazu stoji porter, prica telefonom i potpuno nas ignorise. Pokazujemo mu naziv avio kompanije, dok on odricno mase rukama i govori nam da idemo. Ova stvar toliko iritira. To mahanje rukom, sa ili bez reci “ No” i nekim pogledom mrznje.Ma vazi…idemo u zgradu, pa cemo videti gde je to, na pravoj smo adresi, jedino ako nisu u medjuvremenu promenili lokaciju J))))
Hodnici kao iz nekog posleratnog filma, prasnjavi, smrdljivi, napusteni, zuti. Na svakih 7,8 metara se nalaze po koja vrata sa rednim brojem na sredini.
Krenule smo sa poslednjeg sprata, pa cemo se spustati do prizemlja.
4 sprat, nije tu..Ne mogu da dodjem sebi koliko je oronulo sve. Nailazimo na jednu devojku na 3.spratu.. Ne zna ni sta je pitamo, isto mase rukom da ne zna za avio kompaniju, pokazujemo joj papir na kome je napisan naziv, za slucaj da ne izgovaramo nesto kako treba i opet to mahanje rukom..ok, ok..
Kina nije za kratkofitiljne ljude!!!  Ostavljamo devojku i krecemo dalje po hodnicima, u nadi da cemo na ici na bilo kakav natpis. I, eto ga!!! Zovem Jelenu da dodje, da se uverimo da smo na pravom mestu. Slika u ovom slucaju govori vise od reci.

                          http://www.youtube.com/watch?v=hxsBO66-eXE&feature=youtu.be
Najludje od svega je sto smo mi zaista kupile karte ovde! Prvo smo se sporazumevale rukama, jer devojka zna samo “Yes, no, sorry & thank you “ I to je bilo sve od engleskog. Pricala je sa nekim preko telefona, pa taj neko sa Jelenom ,pa onda opet sa njom i to je trajalooooo i trajaloooo i trajalooo..Nakon pola sata smo se povezali u pricu za kad nam trebaju karte, odakle bla bla..Onda je poceo da radi i njihova verzija google translate-a, pa smo sve tri pocele da se smejemo na glas J I sve ispalo na kraju cool.

Ona kineski a mi srpski, i eto resenja :)

 Mi smo karte kupile, ali sad dolazi do drugog cimanja. Ne moze da nam se izda karta, jer smo u njihovom sistemu, i treba na aerodromu samo da predamo pasos. Sve je to ok, ali mora da nam da neku potvrdu da smo platile. Izvukla je na kraju nesto I dala nam. Valjda je ok. Smara me cela ova prica vise i Sangaj mi ne prija.

Dan 9: : Cekanje kao suvenir iz Kine (Shanghai Railway station)

Ne sme se vise odugovlaciti. Mora se ici na zeleznicku i kupiti  karte za Peking. Pre toga moramo da zamenimo novac. Obavezan pasos, i uvek menjati u banci a ne na menjacnicama, jer skoro u svakoj naplacuju 60 CNY za uslugu. Toga kod banke nema. Ali, u banci se ceka minimum ( podvucenim slovima MINIMUM) 30 min. Kurs se menja na svakih 10 sekundi J uzimaju sve podatke, skeniraju pasos i vizu, naziv, adresu i telefon hotela, vas broj telefona itd itd..Smaracina ali za 10$ vredi cekati.
Idemo na Shanghai Railway station. U Kini nista ne moze da ide normalnom ( da ne kazem ubrzanom procedurom), vec je sve komplikovano i svuda mora da se ceka. I danas smo izgubili 3 sata cekajuci! Karte se kupuju u zgradi do stanice, i sama nosi naziv Ticket Offices. Ljudi su namrgodjeni, vicu i deluju prilicno nadrkano ( ne izvinjavam se zbog izraza, jer u potpunosti opisuje ono sto zelim da kazem).
Ima 13 saltera, svi natpisi na elektronskoj tabli iznad su na kineskom, a govore gde koji voz ide, u koje vreme ili koliko je karta ( ovo nagadjam, jer nemam predstavu o cemu se radi).
Sacekali smo prvo na jednom salteru, u svakom ima od 6-12 ljudi i sporo se odvija. ----“Dobar dan, zelimo da znamo kada ima voz 19.og za Peking i koliko kostaju karte?”
-“ Nemamo jos za 19.ti ima samo do 18.og ali je ista cena 520 CNY”, rece.
I to je bilo to. Ljudi iza nas samo odgurali sa saltera. Zdravo, dovidjenja.
Mozda su ostali salteri preko drugih kompanija. Daj da proverimo. Opet, stani u red, sacekaj..”Dobar dan….kad ima voz i koliko kosta najjeftnija karta”

-“ 177 CNY, i mozete je kupiti od sutra u 5 ujutru” , pretpostavljam da je nakog toga rekla “ sledeci” , jer su nas opet gurnili i zauzeli salter.
Ok, ne odustajem. Idem na jos jedan salter. Jelena vec ludi od cele situacije i njihove neljubaznosti. A mi smo mislili da nam sistem ne valja. E pa ovako, sistem nam ne valjda ali je ovaj gori. Samo cu to reci. Stvari u zivotu su onakve kakvim ih zamislis. Za mene npr, je lako. Sve mozes ako hoces. I onda pocnes da radis na tome. Od toga kad bi ovo ili ono, nema vajde. Ako je neko dobar prema tebi, i sam ces se truditi da budes dobar. Slicno je sa sistemom. Problem je sto smo toliko izmuceni situacijama iz proslosti, da se vecina bori da izvuce maksimum tu gde radi, a ranije su se trudili da daju maksimum i takmicili ko ce bolje da uradi.To treba da vratimo! Otisla sam daleko, vracam se na dogadjaj sa stanice..

Ulazimo u turiskicku agenciju pored stanice gde prodaju avio karte. Devojka sa saltera nas gleda namrgodjeno i odgovara na kineskom. Ma…Idemo odavde…
Izasle smo na Lujiazul, metro linija 2, stanici i krenuli u setnju.  Sve sami tornjevi. Visoke zgrade za fotkanje i to je to. Oriental Pearl Tower, Jin Mao Tower, Shanghai World Financial Center, Ocean Aquarium. 

Pearl Tower

Na samo jednu stanicu odatle, nalazi se Nanjing East setacka zona, nesto tipa nase Knez Mihailove, samo duza. Ulica koja je stara vise od 100 godina, poznatija kao “ Prva poslovna ulica u Kini”. Izlazi tacno na People’s Square i odatle palimo za hostel.

Sangajski Knez

Ne mogu da kazem da Sangaj nije lep, malo smo vremena ovde. Ali, ima nesto u ovom gradu sto mi ne prija.Visoke savremene zgrade me nisu opcinile. Jedva cekam plazu!! Meni treba ili plaza ili divljina J Nesto tipa Guilin-a. Htela sam da vidim Sangaj, kazu da je to azijski Njujork. Ipak kapiram da nema nikakve veze sa Njujorkom.

U sobi vise nismo sami. Dosle su 2 devojke, Francuskinja i Engleskinja. Sa Francuskinjom smo procaskale malo, Engleskinja se nije ni javila niti predstavila. Usla je, i samo se popela na krevet iznad mog. Svi mi imamo svoje dane..Nocka.

Dan 8: Borba za Filipine ( Qibao)

Plan za danas je naci filipinsku ambasadu i raspitati se o bezbednosti putovanja. To ce biti presudno za odluku da li idemo ili ne. Uzele smo trodnevne karte za metro ( 45 CNY). Necu objasnjavati kojim smo sve ulicama isle, i kako nam je protekao dan, ali cu reci da smo pesacile vise od 3h. Na kraju smo ipak uspele, ali smo bile besne sto smo protracile dan. Morale smo jos da cekamo sat vremena, jer konzulat radi ali ne sa strancima i Kinezima, vec samo sa Filipincima. Dobili smo informaciju da je na Boracay-u i Palawan-u situacija normalna, tako da cemo ici na jedno ili oba ostrva..

Kineska klopa. Nema mnogo veze sa onim  sto mi nazivamo kineskom klopom( meni se ovi nasi Kinezi mnogo vise svidjaju).
Ono sto me iznenadilo je da se dosta koristi hleb, pecivo generalno. Gotovo na svakom cosku postoji po neka pekarica, sve izgleda fenomenalno. Medjutim, onda dobijete recimo stapic od kiselog testa sa sunkom i sirom ,preliven nekim secernim prelivom..Sve je tako slatkoo!!!Bljak!

grickalice koje nismo probali

Jelena je kupila nesto slicno..Blagi boze, ono je bilo toliko gadno, unutra ispunjeno nekim svinjskim mesom u obliku duvan cvaraka, ali jako neprijatnog ukusa.

Qibao nocu

Vece smo provele u Minhang District-u, obilazeci hram i anticki grad Qibao.
Hram datira iz 907. i u velikoj meri je obnovljen za vreme dinastije Ming. Imao je veliki znacaj u razvoju grada Qibao,o cijem se ugledu i lepom izgledu brine lokalno stanovnistvo. Gradic krase uske ulice sa prodavnicicama garderobe, djakonija i klope.Turisticka atrakcija za jednu lagodnu vecernju setnju.

jeste li za caj?

Za danas nam je bilo planiramo da kupimo i karte za Peking, ali banke su se zatvorile i jedino ce moci sutra.
Treba takodje da vidimo i gde cemo ici iz Manile. I to cemo sutra ( valjda)
Na Qibao metro stanici, uokviru trznog centra, nalazi se sprat sa restoranima. Cene su veoma povoljne, a klopa ne samo da izgleda ukusno vec je i spremaju ispred vas. Od 15-50 CNY mozete stvarno svasta da jedete. Ovde bi trebali da dodjemo jos jednom.

Dan 7: cigareta od 150$

Stavili smo alarm u 6.00 jer do 06.40 treba da krenemo.Alarm je zvonio, ugasila sam. Ni Jelena ni ja nismo ustale. Budim se, 06:20. Jelenaaaaa!!
Umivanje, pranje zuba, ranceve na ledja I trcanje.Moguce je, sta da kazem.
Karte smo kupile prethodnog dana I putovanje do Ibaraki aerodroma traje vise od 2h. Isle smo JR Joban Line-om do Ishioka stanice ( 1280 jena) a onda treba da predjemo na bus koji vozi direktno do aerodrome ( 600 jena).
Voz krece u 07:11, ali smo bile na stanici vec u 07:00. Pricamo sa nekim Japancem, koji nam kaze da voz u 07:02 isto ide do Ishioka stanice. Ulazimo u voz. U toku voznje nakon nekih 15-20min pitamo zenu koja je do nas da li ide za Ishioku I ona nam pokazuje na stanicu I govori “six, six”..Pise 6 na jednoj od table napolju. Voz stoji na stanici I vrata su jos otvorena. Izlecemo!! Sta je bre ovo??!!
Prelazimo na peron preko puta I ulazimo u taj koji su nam rekli. Unutra sve sama uniformisana deca,krcato da nemas gde da se okrenes a kamoli da se kreces sa torbom. Svi drze iphonove ili neke fensi telefone u rukama i pikaju igrice.

 Niko engleski ni da bekne. Nemas koga nista da pitas.
Nasli smo neku zenu u celoj toj masi, koja kaze “ front, front” I pokazuje ka prednjim vagonima. Kako je Jeleni rekla, da ovaj ide za Ishioku ali moramo da idemo skroz napred jer ce na odredjenoj stanici ova kola da se otkace. Sjajno!! Guraj se sa torbama preko svih ovih djaka. Stanica. Izlazimo i letimo u sledeci, jer su kratka zadrzavanja I ne smemo da ostanemo na stanici, jer ova linija ne ide cesto. Na 4 stanice sigurno smo to tako presedale a u medjuvremenu smo se kretale unutar vagona. Da popizdis. Ma, samo da stignemo do te stanice, pa cemo I taksijem ako treba, ne smemo izgubiti let.
U svakim kolima pitamo po nekog “ Ishioka” I na kraju u jednom od njih, kaze neki covek da je to to. Ufff.. u tom momentu staje voz na stanici, onaj deo se otkacinje I mi nastavljamo dalje. Nigde ni na jednoj mapi linija, ne postoji nasa stanica. Nista nam nije jasno. Kazu da ima jos 3, 4 stanice. Uspeli smo, Ishioka stanica.
Naravoucenije: UZIMAJ VOZ U VREME KADA SI PROCITAO DA IDE! TO STO IDE U TOM PRAVCU, NE ZNACI DA IMA I ISTE STANICE J
 Sad treba naci gde je ta autobuska stanica. Bila je blizu. Odmah po izlasku sa JR linije, skrece se levo, nema ni 5min hoda i stoji table “ Bus for Ibaraki Airport”.

Karte se kupuju kod vozaca i kostaju 600 jena.

Mi smo u Tokiju koristili Suica card, za prevoz. Kartica za  koju dajete 500 jena depozita i onda na nju stavljate kredit. Nesto tipa naseg Bus plusa, s tim sto tih 500 jena dobijate nazad ( ali ne i kredit ako vam ostane neiskorisceno do 210 jena).
Sa tom karticom mozete se kretati svuda osim na sky liner-om. Zgodna je ako zurite, pa ne morate da kupujete kartu za metro, JR, bus, vec je samo provucete i cao.
Drugih pogodnosti osim toga nema. Refundacija za tih 500 jena se ne moze izvrsiti svuda, mi smo to uradili na Ueno JR stanici. Inace nijednom nije bilo kontrole. Ali nijednom.

Vracam se sad na pricu sa vozacem. Jelena odlazi da 2 karte, on cepka jednu, gleda je, krene rukom da otcepi drugu i pokazuje joj na kartu koja je iz dva dela. Kao jedan deo je jedna karta, a drugi deo druga. To sto imaju isti serijski broj, nema veze. Burazeru, mi smo iz Srbije J)) Bus jos uvek stoji na stanici. Posle 2,3 min ustaje vozac i dolazi do nas. Daje nam 200 jena i smeska se. Mozda glupo od mene sto nisam ocekivala da se ovakve stvari mogu desiti i u Japanu, ali to se svuda desava.
“Dacemo mu i ovu kartu po izlasku” kazem Jeleni. “ Dacemo”, kaze i ona.

 Malo vise od pola sata voznje ima do aerodroma. Imamo vise nego dovoljno vremena da premerimo stvari i da se prepakujemo. Letimo kineskom kompanijom Spring airlines. Ono sto smo znale je da je maksimalna dozvoljena tezina ( uracunata u cenu karte) 15kg ukupno sa rucnim prtljagom. Ono sto nismo znale, ili smo se pravile da ne znamo, je da nisu strikni pri tim tezinama. To smo znale jos u Bgu, ali nas nije preterano sprecavalo da ponesemo sve sto smo spakovale.
Veliki ranac mi je 13,5kg bio i mali oko 6kg. Nemam sta da bacim. Spakovala sam 14 majica, 14 pari carapa i gaca, 1 tanak dzemper, trenerka ( donji deo), 4 sorca, 3 haljinice ( tanke ko flis papir),suskavac,  3 kupaca, 1 peskir, japanke I lagane platnene patike.
Na sebi imam pantalone ( imaju 500gr), 2 majice, kais, duks I jaknu. Imam kozmetike koja sve ukupno nema 1,5kg, neseser sa lekovima za prvu pomoc, laptop I apsolutno nista vise. Manje od ovoga ne moze.
Torbe su nam isto teske, jer u Japanu nismo kupile nista.
Veliki znak stoji ispred nase avio kompanije da je dozvoljen prtljag 15 kg i da se svaki kilogram preko naplacuje 15$!!!!!! Au uu jbte!! To je za nas dve 150$. Sto je mnogo, mnogo je!! Nista, sve na sebe i to je to. Vec mi je vrucina, ali je krenulo prepakivanje. Na sebe jos jedino mogu da stavim majice, da obucem tanak dzemper, suskavac I jaknu.
Pa da u dzepove natrpam male foto aparate i punjace.
Jelena je od stvari ponela, slicno kao ja, a u rucnom prtljagu su samo foto aparati, laptop I punjaci. Ona je imala I nekih ogrlica I drangulija. To smo sve stavili na sebe. Lanac, kapu, minjuske, narukvice, uz sportski duks i dzambaste pantalone, deluje bas sik ( hahaaa, ma bas..jedna nasa koleginica je izjavila kako sam ja bas elegantna dok putujem ). Onda smo pocele da se cerimo da me stomak zaboleo. Izvadile kesu sa svim stvarima koje bi bacile ( kozmetika, vlazne maramice, mape i sve sitne gluposti koje nisu teske, ali su jedino sto mozemo baciti) i odvojile sa strane.
“ Ajde” govorim Jeci.
“Sta?” pita.
Idemo da uzmemo kafu i na pljugicu. Nasmejala se i rekla “ Ajde”.
Ispred aerodrome par ljudi stoji i pusi. Medju njima i jedna zena u nekoj cudnoj dugoj suknji, koja pali cigaretu za cigaretom. Pocinjemo da caskamo sa njom, leti za Sangaj takodje. Pitamo je da li je vec imala iskustva sa njima i koliko su strikni sto se tice  prtljaga. I ona leti sa njima prvi put, ali je cula da se ne tolerise. Fak!
Natrpacemo onda sta moze da stane u dzepove jakne, suskavca i pantalona. Okacicemo sav nakit na sebe, obuci sve sto se moze, pa cemo platiti visak. Jbga, drugo resenje ne postoji. Kad u tom momentu, ona kaze, ja putujem sa dve kcerke, cini mi se da nam torbe imaju oko 30kg pa mozemo nesto da stavimo u njihove ranceve kao rucni prtljag.
WOW! Da li je ovo moguce? Da li nas zaista sreca prati? Ja se ne bih ni usudila da pitam nekog stranca da mi prenese nesto, jer znam da meni ne bi bilo svejedno da me to neko pita. Pa onda paranoja, da li je nesto spakovano itd itd..
Vratismo se gore na sprat gde su joj bila deca, da joj ponesemo torbe dole, I da premerimo sve. Raspodelile smo Jeleninu opremu i neke moje stvari u ta dva decija ranca. Laptopovi se ne racunaju, sto je opet oko 3kg manje. Sve jakne cu obuci za svaki slucaj I to je to.
Vreme za check in. Yuko ( tako se zove nasa Japanka) prolazi sa decom prva. Sve je ok. Velike torbe su poslate, rancevi su tu, namiguje nam da je sve ok. Mi smo dosle na red skoro pola sata kasnije.  Lice mi se zajapurilo od vrucine, i ovo bas sporo ide. Gledam zenu koja je na cekira..neeeeee…njoj su trazili da se meri i jakna..Ma znas sta, kako je, tako je..imamo manje prtljaga sigurno, imali smo nevidjenu srecu i koliko god da su teske sad to je to. Prilazimo salteru, spustam 2 velika ranca i jedan mali..29,8kg. Sluzbenica pomera malo torbe 30.00!!!U gram! Jos uvek se ne pomeramo sa saltera, proveravaju nam pasose, vize, idu negde pa se vracaju. Jako mi je vruceee!! Daj samo da se ovo zavrsi. Javio se problem jer na sajtu smo napisale da smo iz SCG a sad je SRB. Pa kad nije bilo opcije za Srbiju samo vec za Srbiju I Crnu Goru. Ok, skontali su. Nece nas cimati. Idemo! J
Zbog 2 upaljaca su nam vise puta skenirali stvari, ali je sada vec svejedno.

Yuko sa decom i mi

Presrecne ulazimo u avion. Ne izgleda lose, ali sedista ne mogu nikako da se pomeraju. Ko da je vazno, let traje oko 3h. Nakon sat vremena, krenula je jaca turbulencija. Opet smo se samo pogledale i potpuno razumele. Iste su nam misle prosle kroz glavu. Tajfun, bla bla. Bice sve ok. Ubrzo se smirilo. Sve i jeste ok.

Sangaj. Ogroman aerodrom, lepsi nego u Tokiju. Voda se pije iz papirnih fiseka a ne plasticnih casa i ono sto je zanimljivo, nema hladne vode, nego tople ili vruce.

Hostel smo bukirale online. Nalazi se u centru, na People square-u. Svi pricaju da je po Kini taksi jeftin, ali bi nas u Sangaju izasao oko 40$. Novac smo zamenile na aerodromu, gde na 100$ uzimaju oko 10$ provizije, ali smo morale da platimo sobu a i vozne karte za Peking.
Do People Square-a smo dosle metroom. Jedna linija, br 2, ali mora da se preseda na odredjenom mestu. Cena karte 7 CNY. Dzabe.
Jedva smo sa torbama usle u metro, a jos teze izasle. Ovde ne postoji nikakav red. Princip guranja radi, niko se za sipku ne drzi, neko kad se zakoci, ko se na koga nasloni. Ne ceka se da se prvo izadje iz metroa, nego ko je jaci on prvi izlazi ili ulazi. Haoticno! Kaslju, zevaju, kijaju, niko ruku na usta ne stavlja.. Nosicemo one maske za lice, to je sigurno! Do hostela smo pesacile dobrih sat vremena, ali smo na kraju nasle.
Ogromno je, cetvorokrevetna soba, same smo. Kupanjac i u krevet. Zaspala sam istog trena.

Dan 6 : Stapici odlucili, medjutim

Od sinoc se osecam razoreno. Ne mogu da se opustim uopste,niti sam pametna sta nam je ciniti. Danas mi to vec ne deluje tako dramaticno. Da, jeste bio najveci tajfun u istoriji tog podrucja, ali taj tajfun je prosao i to je to.Ide mi se jako na Filipine, jako! Jedva cekamo samo da se spustimo negde da obalu, ali opet ako je sve razoreno i ljudi su bez krova nad glavom, vlada glad i nemastina, o kakvom odmoru i plazi mi pricamo?? I tako naizmenicno ceo dan. Bezveze je da nam ovako proleti posledji dan u gradu koji je ostavio tako jak utisak.

Odosmo da se sunjamo po Asakusi.
Neka bude ovako. Idemo do Senso-ji hrama opet, pa cemo izvlaciti stapice. Sve dok nam se ne poklopi isti odgovor, bio dobar ili los, necemo stati i neka nam to bude znak da li trebamo da idemo na Filipine ili ne.

hram Senso-ji 

Kojom brzinom su se stapici izvlacili, takvo je to uzbudjenje bilo ( dajte nam neki znak !!! hahahahhah i u sebi cujem glas moje mame, koja mi govori da nisam normalna ali se suzdrzava od daljeg komentarisanja.
Stapici su odlucili, idemo ! Istinski me obuzela radost, kao da ce se zaista neko cudo desiti i da cemo se provesti fenomenalno!I radost cveta.

 https://www.youtube.com/edit?o=U&video_id=He1pp_LK1jk

Ako ne znas kako da sebi zasladis dan, a ti kreni od sladoleda.
Uzecemo neke od ovih njihovih ludackim ukusa: zelenog caja, pasulja, ruze, grozdja, crvenog slatkog krompira..

Jelena je uzela od pasulja, ja od krompira.Njeno je bilo slankasto a moje slatko..nismo navikli, sta znam..Nije super, ali nije ni gadno a trip nam je bio da probamo bas tako nesto.
 Receno nam je da se obavezno proba tempura ovde. ( przena riba,morski plodovi i povrce sa pirincem). Odvalile smo se od klope J

tempura

Vracamo se u hotel i ponovo pocinje agonija oko Filipina.
Prvo cemo da se spakujemo jer sutra krecemo poprilicno rano i bicemo u frci svakako.

Nastavljamo da citamo gde ici i sta raditi . Da, necemo ici na Filipine. Odluka je pala, idemo na Tajland. Pitacemo da nam zamene kartu ako je to moguce, posto ista kompanije ( Philippine Airlines) ima let i iz Pekinga za Bangkok, pa cemo doplatiti razliku u ceni a za drugu kartu koja je iz Manile za Denpasar cemo uzeti samo takse nazad i kupiti kartu iz BKK za bilo gde u Indoneziji. Opet sreca! J idemo na Koh Phangan J
Otkazale smo kartu iz Manile za Cebu.

Dan 5 : Od lepote do grozote ( Fish market,Imperial Palace, Tokyo Tower)

Spavale smo samo 3 sata, idemo na Fish market. Cula sam da treba da se dodje bas bas rano, a i na recepciji su nam rekli da budemo tamo u 5h ujutru. Tako je i bilo. Jelena kaze da ima napisano da treba da budemo tamo oko 8h.

Zasto nismo proverile na netu, to necu da komentarisem :)

Nervozne zbog neispavanosti i hladnoce, pomalo mrzovoljne, kao da smo slutile da nesto nece biti kako treba.

Metro nam ide direktno od Minami-senju do stanice Tsukiji ( cena karte 190 jena).

Odmah pored stanice nalazi se veliki budisticki hram, i cim se predje ulica ulazi se na pijacu. Medjutim, ovo deluje kao obicna pijaca, velika samo. Nema nikakvih cudnih, velikih riba, tuna dugih po metar i po, dva..Napravismo krug, nista..Ma, sigurna sam da to nije to. Zaustavili smo par ljudi i tek na reci " big fish market", dobismo odgovor da se to nalazi na drugom delu ( oko 200-300m od pijace). Odlazimo tamo i zaustavlja nas policajac koji kaze da ne mozemo unutra! Moze tek od 09.00h :)))))

Ja sam odlepila i osecala se krivom, a tek Jelena ohooo..Tek je 5!hladno je, mracno je, gde provesti vreme? A kad ne znas sta ces a ti nesto gricni :) Otisle smo po dorucak, promuvale se jos malo po pijaci i otisle do hrama.
Ginza je deo Tokija gde se nalazi fish market ali je ujedno i jedan od urbanijih delova grada. Velike svetske firme imaju svoje radnje u Ginza shopping street-u, tipa ( Prada, Cartier, Apple, Tiffany & Co..itd) ako to nekog zanima :D

Nemamo mnogo dana za razgledanje, a dosta ima za videti. Moram se vratiti ovde, moram.

Obilazak Imperial Palace-a je obavezan.

Imperial Palace

Stone bridge

U planu je bio Sunshine city ili Rainbow bridge, i Tokyo Tower ili pogled sa Metropolitan Buildinga ( gde je ulaz besplatan). 

Odlucile smo da odemo do Tokyo Tower-a da vidimo kako izgleda izbliza, pa cemo krenuti za Metropolitan. Medjutim, mala je razlika u ceni ako se uzmu u obzir karte za metro do tamo, pa smo kasno posle podne do mraka provele bas tu. Pogled ostavlja bez daha! Cena ulaznice je 820 jena, ali zaista vredi. Negde sam citala da je podjednako dobar i na Metropolitanu.

Vratile smo se u hotel izmrvarene. Tek onda je pocelo ludilo.
Kako nastavljamo put iz Japana za Kinu, zatim za Filipine, krenule smo da razmisljamo sta cemo da radimo. Snimci i slike su vise nego jezivi. Ne idemo na Filipine! Dogovoreno?- Dogovoreno.
Na sajtovima pise da se letovi svakodnevno otkazuju, tako da nece biti problem da nam se vrate pare, ali gde onda ici?
 Imamo par opcija:

-         Da po dolasku u Sangaj idemo odmah za malezijsku ambasadu, vadimo vizu ( ne zna se koliko dana se ceka, a pritom moraju da se kupe nove karte. Ova opcija nije losa jer ima povoljnih karata iz Malezije za Indoneziju

-         Da u Sangaju idemo do tajlandske ambasade, pa da palimo za Bangkok i naravno Koh Phangan ( ja bih tu ukljucila i Pai koji nismo videle prosle godine, ili Chang Mai bar na 3 dana). Ova opcija nam se svidja, ali je veliki udarac na budzet, pritom se ne zna koliko se ceka na vizu, a naravno moramo imati karte pri apliciranju

-         Da ostanemo u Kini duze, pa idemo za Indoneziju ranije (  jer mozemo ostati do 60 dana)

Preko grckog sajta smo uzele karte za/sa Filipina, i odlucno zovem da otkazem karte. U ovakvim vanrednim situacijama, posebno nacionalnim katastrofama ne bi trebali da imamo problem sa refundacijom.
Aliii, ne lezi vraze..Na vezi smo proveli vise od sat vremena, gde nam je receno da mozemo dobiti samo povratak taksi, kako se letovi za Manilu odvijaju svakodnevno. Samo ukoliko dodje do otkazivanja sa njihove strane, imamo punu refundaciju.

Da uzmemo karte za Maleziju veceras? Hocemo-necemo..hocemo-necemo.
Ostavljamo da prenoci.

Misli su mi bile poput zguzvanog papira. Resile smo da ne idemo i to je to.
Trebale bi da odmorimo, ali san nikako da me uhvati..

Moram da legnem.

Dan 4: Asakusa & Ueno

Danasnji dan je potpuni hit!
Odusevljena sam u potpunosti! Kad se mnogo stvari desi, ne znam od cega da pocnem. I iskreno, mrzi me jako da pisem, ali opet znam da ce mi biti krivo, jer se stvari na ovakvim putovanjima, kada se cesto menjaju mesta i  upoznaje se dosta ljudi, desavaju takvom brzinom, da je nemoguce popamtiti sve.

 Sky Tree Tower, Sumida city hall & Asahi Beer Tower

Dan smo zapocele setnjom kraj Sumida reke sve do Senso-ji hrama, koji je najstariji u Tokiju.
Oprobale smo svoju sudbinu uz pomoc japanskih stapica. Ubacite 100 jena, zatim zamislite zelju i prodrmate dobro metalnu kutiju u kojoj su stapici. Izvucete jedan i na osnovu slova koje nosi, nadjete fioku sa tim istim slovom i procitate kakav ce biti ishod te zelje. Moj je bio lose srece, a Jecin je bio najbolje. Zatim se papirici sa tzv. rezultatima kace na metalne resetke, kako bi se lose sudbine promenile a dobre ispunile. Simpaticna stvar :)

                             Senso-ji Temple                                                       ispred hrama

sa decicom kod Asakusa hrama

U blizini se nalazi  Asakusa svetiliste, Nakamise shoping ulica i turisticki informativni centar.

u nasem stilu

Napomena: pare se ne mogu zameniti svuda i u bilo koje vreme! Postoje tacno mesta, tipa turisticnih centara ili mesta koja su obelezena znakom Western Union-a, gde se moze menjati novac. Iz naseg iskustva se moze reci da je najpovoljniji kurs bio na aerodromu, sto generalno nije slucaj.
 U turistickom centru su nam prisli, podelili brosure i mape i pitali odakle dolazimo, posto vode evidenciju. Ostali su otvorenih usta kada smo rekli da smo iz Srbije. Krenuli smo da se smeskamo i caskamo i saznali da je profesorka engleskog, jednoj od zenica koje rade tu, iz Hrvatske. Pitale su da li je Beograd gl. grad i rekle kako bi volele da ga posete. I da su mislile tako i da nisu, mi smo se osecale sjajno!

Ovde na svakom koraku mozete probati sladolede sa cudnim ukusima tipa : zelenog caja, raznoraznih vrsta pasulja i nesvakidasnjeg voca. Kostaju izmedju 2,5-3,5$. Prodaju se slatkisi od pirinca, sojinog brasna itd..Ponegde imaju i degustaciju,i onda tacno znate sta kupujete ili prosto probate parcence i nastavite dalje.

Setnju smo nastavile ka Ueno parku. U medjuvremenu smo naletele na veliku pijacu ispred koje se nalazio centar za igrice. Idemoooo!! Spejs satlovi, puske, pistolji, automati sa igrackama, foto saloni lepote i jos sto djakonija..Osetila sam se kao dete. Resile smo da oprobamo jednu od tih naprava sa slikanjem i prethodno pogledale kako su dve Japanke to radile..Jupiii!!Usle u kabinu, prvo slikanje..Imate raznorazne poze, pokazuju vam slike i treba tako da se namestite ili sta. Obavestenje na engleskom stoji samo kad treba da stanete na zelenu traku i belu traku. Zatim prelazite u sledecu sobu, gde kompjuterski birate pozadinu, jacinu sminke i dodajete komentare. Ono na sta nismo obratile paznju dok smo gledale devojcice kako to rade, jeste da je sve na JAPANSKOM! Tako da su nase kombinacije birane nasumice. Nesto smo provalile, ali vecinu toga ne :)
 Izlazimo iz te sobe u sledeci deo, gde izbacuju male fotografije i vidu kolaza svega sto ste napravili.

devojke koje su nas spasile

i rezultat je tu

 Slike vam se salju na email i eto problema. Zaboravih da napomenem da ste za svaku akciju vremenski ograniceni od 25-60 sekundi, pa tako i za upisivanje email-a. Problem je nastao kada smo videli da nema za gmail!!Ohhhh..uspanicila sam se kao da se radilo o zivotu ili smrti.. Jelena takodje. Imamo jos 25 sekundi kao drugu priliku..Govorim Jeleni da nadje nekog iz okruzenja da nam pomogne, i sa strane stoje dve devojcice, nemaju vise od 16 godina. Sa nasim ponasanjem ni mi nismo imale vise.Vreme istice i negde na 8 sekundi do kraja uspeli smo da ih nagovorimo da upisenje njen email a zatim nam prosledi slike.Imale smo srece da je njena adresa bila od 4 reci. A onda smo sve cetiri pocele tako glasno da se smejemo! :)

prevozno sredstvo po ribnjaku

Ispunjene decijom energijom nastavljamo ka  ribnjaku Shinobazu i Ueno parku. Jednom recju, ovo je savrseno! S A V R S E N O!

Ne mogu ni da zamislim kako ovo izgleda u prolece kada je sve prekriveno tresnjinim cvetovima. Vec sada mi se cini da je ovo grad u kome bih mogla ziveti, iako je rano za takav sud, ali je definitno mesto na koje moram da se vratim, i to bas u prolece.

 Kako se ne moze sve zapisati, ovim cu zavrsiti danasnji dan.

 Sutra se ustaje u 4h ujutru, sto znaci da imam malo vise od 4h za spavanje. 

Ueno park

Dan 3: Harajuku & Shinjuku i jos nesto kuku :)

Budim se u 06h.
Jelena je ustala pola sata kasnije. Nemamo jos konkretan plan za danas.
Taman sto sam zavrsila razgovor sa mamom, nije proslo 30 min, odjednom poce nesto da se trese.
Jelena i ja se samo pogledasmo. Da li se ovo neko seksa ili je zemljotres? Trajalo je manje od minuta.
Na Zakintosu je to normalna stvar, pa ako je i ovde ( a kazu da bude jednom mesecno), nema razloga za brigu.

Shinjuku-ku

Na putu do metroa, nalecemo na devojku koju smo videli u dolasku. Mislim da se zove Fira, Belgijanka.
Nakon razgovora sa njom, odlucile smo da idemo do Meiji Jinga. To je Sinto svetiliste, a Sinto je japanska drevna religija, duboko ukorenjena u japanskom nacinu zivota. Ogroman kompleks, pokriven sumom, prelepim parkovima, u koje ljudi ulaze besprekorno obuceni. Videle smo mnoge koji su se danas tu vencavali, i dosta decice tradicionalno obucene.

Hram je posvecen caru Mucuhitu ( Meiji) i njegovoj zeni. On je bio bitan jer je napravio drasticne promene u ekonomiji, kulturi i politici Japana, uspostavio centralnu vlast i od nerazvijene zemlje napravio modernu drzavu. Nakon njihove smrti, ljudi su zeleli da obeleze njihov doprinos i pokazu postovanje koje ce trajati zauvek. Pa su tako posadili 100.000 stabala iz celog Japana i inostranstva da bi stvorili ovu predivnu sumu.
Danas, lokalci i turisti pokazuju postovanje tako sto ubacuju novcic u drvene sanduke ispred hrama, zatim se poklone 2 puta , potapsu rukama 2 puta i poklone se jos jednom. Fotografisanje nije dozvoljeno, ali nije da nije izvodljivo. Mi nismo zelele da slikamo.

Meiji Jingu

Danasnji dozivljaj ovog grada je potpuno druga prica. Ovakav Tokio sam ocekivala. Oblakoderi, svetlece reklame,napredna tehnologija s jedne strane, i tradicionalost sa druge.

Ljudi su neverovatni.. niko, ali bukvalno niko koga smo zaustavile da pitamo bilo sta, nije rekao da zuri, odmahnuo rukom ili rekao da ne zna ( koliko god da ne znaju engleski). Obicno se kucka po telefonu, rukama se mase, oni na japanskom, mi na engleskom ( mada bi i sa srpskim bio isti rezultat), i na kraju se dodje do odgovora.
Ima ih raznih. Setaju se odela najpoznatijih kreatora, do najcudnijih frizura ( kako kod muskaraca, tako i kod zena) svih boja ( bukvalno) :D Zatim uniforme, kratke suknjice, medice i ostale gluposti svuda po garderobi i kosi..Nasmejani setaju kroz grad, svako u svom fazonu, i niko nikome ne smeta. To je prava stvar.

Otpale su mi noge!! Krenule smo oko 10h, vratile se oko 20h. Da, u Tokiju skoro da nigde nema klupe! Trava je svuda podsisana, cvece na svakom koraku, ali klupe za sedenje nema. Pusenje nije dozvoljeno na ulici, postoje odredjeni blokovi " smoking zone" ( kao sto su prostorije za pusace u odredjenim firmama i na aerodromima, samo je ovo na otvorenom). Ako nista drugo, dobro je jer sam popusila samo 2 cigarete za ceo dan. Zanimljivo je da slabo ima i kanti za smece, obicno je to neki cosak, iznad kojeg se nalazi natpis ( na japanskom,naravno), pa ljudi samo ostave djubre i to je to. Neverovatno je cisto svuda.

pusacka zona

Sa Firom ( ako se devojka tako zove, ako ne,onda cu je ja tako zvati) smo se dogovorile da izadjemo na pice veceras, ali od toga nema nista. Mozda sutra.
Castile smo se vecerom u pravom japanskom stilu, Sushi! Reci cu samo mljac :) jedan mi se samo nije dopao, ali ostalo je fenomenalno.

ovo u desnom donjem uglu mi je bilo bas gadno, ostalo je super :)

Dan 2: Kangaroo hotel

Sletele.

Na aerodromu nema guzve..Zena sa detetom, neki decko i nas dve smo jedini putnici iz Srbije.
Nakon slikanja i uzimananja otisaka, mozemo slobodno da kazemo" dobrodosli u Tokio", sa dozvolom od 90 dana.

Najjeftini transport sa aerodroma do centra je JR line..karta do Nippori stanice kosta 1000 jena (10$ otprilike). Obicno se koristi brzi voz koji kosta oko 24$, ali nam zaista sat vremena nista ne znaci.
Uzele smo karte od 1150 jena jer od Niporija imamo jos 2 stanice do nase stanice Minami-senju.

voz do stanice Nippori

Hotel smo nasle bas brzo. U blizini nam je 7/11 ali ima dosta prodavnicica. Cene nisu paprene kao sto se prica. Ja sokove skoro da ne pijem, ali su izmedju 1-2$, kafe isto tako. Sendvici su od 2,5-5$ ali su zato nudle 1-3$. Voda je jedino skuplja oko 1,2$ je flasa od 0,5l.

Soba nam se nalazi na 2 spratu. Ima bukvalno 10m2, u japanskom stilu ( ovako lepse zvuci, a u prevodu znaci da ne postoji krevet, vec samo dusek na podu), imamo tv, klimu i frizider, ali nam nista od toga i ne treba. Na raznim pretrazivacima za hostele, najjeftiniji smestaj koji smo nasle je bio oko 14e po osobi, ali skoro 30km od centra. Trazile smo da budemo u centru, jer nam isto izadje. Hotel je jako cist.

nasa soba

 Kupatilo se nalazi (kada  i 2 tus kabine )samo u prizemlju, ali postoje po tri  pisaonice ( wc ) na svakom spratu. Ne pitajte me odakle mi ovo pisaonica, i jako mi je smesno :)

Plan za danas je da se ne forsiramo. Bila sam spremna da zaspim cim samo se okupale, ali smo resile da prosetamo po kraju, i da se odmorimo veceras. Prvo adaptacija na vremensku razliku od 8h.
Prvi utisci:
- sve je jako cisto ( pored Singapura, ovo je najcistiji grad koji sam videla u zivotu)
- ljudi su jako prijatni  i predusetljivi ( ne pricaju svi engleski, ali ce svako stati da vam pomogne. Ako ne znaju ulicu, ukljucice GPS i dati instrukcije rukama. Jedan decko nas je cak ispratio do ulice, iako mu se nije nalazila usput.
- pusenje nije dozvoljeno na dosta mesta
- svuda se voze bicikle

parking ispred jedne zgrade

- sport je na ceni
-Japanci citaju i pisu natraske ( kao Arapi), sa desna na levo, i voze na levoj strani
- nista od ocekivanog high-tech grada nismo videle, za sada je jos uvek grad buducnosti, samo iz jednog razloga: ovde je 8h ujutru, a u Bgu tek ponoc :p

Tokyo Skytree toranj

Jeca u sobi

Mirno vece uz nudle, u sobi. I bacanje ozbiljnog hrka.

Dan 1 : Let za Tokio

"Marija, jel znas koliko je sati?"
Uvek me prepadnu ovakve stvari. Uf..mama, nemoj da me plasis.
Oseca se miris neke klope..njami, njami..Jos danas i posle toga nema vise..Vracamo se na koriscenje stapica i strapac po ceo dan.
Ove obrascice necemo imati u povratku ( ili se bar tome nadamo).

Marija i Jelena ispred aerodroma "Nikola Tesla"

Letimo Etihadom do Abu Dabija, a nakon sat i po, imamo presedanje za Tokio.
Moja drugarica Irena, danas pocinje da radi kod njih kao stjuardesa, i bilo bi bas kul da se sretnemo.
Ako ne sad, onda bar u povratku.
Let do Abu Dabija, nismo osetile, 5h je bukvalno proletelo. Idemo da nadjemo gate za let za Tokio i da se malo svrckamo na netu. 

Napomena: cigarete iz free shop-a u Abu Dabiju su jeftinije nego u Srbiji. Marlboro light 21$.
Prikacile smo se na net, i zaboravile se. Ma opusteno, cucemo nasa imena a i tu smo jedan sprat ispod gejta.
Niko ne poziva Maridzu i Dzelenu, laganica.

Gledam na sat, i 25min do poletanja.."Jelena, hocemo li da krecemo?" Zurimo niz
na fejs, i u jednom trenutku, kazem Jeleni :" hocemo li da krenemo?"

Spustamo se do gejta, jbte nema nikoga. Sta?? Na ekranu pise "Last call " Tokyo..dve sluzbenice stoje, uzimaju pasose, jedna trci napolje zato sto je autobus bio spreman da krene..A jooj..sta ovo bi?
Na stepenistu aviona neki Indus nas gleda i smeje se " you are the last guests" ..Ne smem ni da zamislim sta mi bilo da smo propustile let..jer stvarno nemam pojma sta bi onda radile..
Avion, jos veci, jos udobniji i polu prazan. Etihad je najbolja avio kompanija kojom sam do sada letela.
Razbaskarile smo se, svaka po dva sedista...klopica i kunt, da sutra stignemo odmorne, kad nam se vec ukazala prilika

   Ziveo Etihad

Ni ovaj let nismo osetile. Trajao je 9h, od toga sam spavala 4h ( a nismo gledale nijedan film).
Pricala sam sa stjuartima i stjuardesama i resavali smo logicne zadatke.
Evo jednog i za vas..imate u 3 reda po 3 tacke..treba u 4 linije da spojite sve tacke, iz jednog poteza :)

Nove pustolovine - polazak za Japan

Od kad sam se vratila sa sezone, ne znam sta me je snaslo. Nisam imala vremena da se spremam za novo putovanje, ali volje za novim destinacijama, uvek imam. Pa sam resila, da krenem bez opterecenja i pripreme, pa kako bude. Takva odluka mi nije bas svojstvena, iako su me odredjeni savetovali da je tako najbolje. Provericemo :) Ove zime idemo za Japan, Kinu, Filipine i Indoneziju. Jelena i ja, opet u akciji.
Tako sam u sredu saznala, da ne putujemo u cetvratak vec u petak, pa nisam morala da zurim sa pakovanjem ( koje sam zapocela jos u ponedeljak). Toliko sam se opustila, da sam pantalone susila uz pomoc klime u 02.00h ujutru!

Ali to nije sve.
U 03.00h sam se setila da nisam zapisala adresu hotela,u kom smo smestene, i da ce me Jelena zadaviditi. Nalazim mapu, slikam, zapisujem najblizu metro stanicu.To je dovoljno, snaci cemo se. Ponovo vadim sve stvari iz torbe i muci me cinjenica da mi je torba teska. Da li mi zaista trebaju sve te stvari? Moram imati tople stvari jer ce u Kini biti hladno, a trebaju mi i stvari za 30C. 13,5kg teska torba. Vec je 04.30h, idem da legnem, ustaje se u 08.00h.

ostatak ako se nakanim da napisem