Dan 44&45 : Advanced Open Water Course

Pocinjemooo!! Instruktor mi je Svajcarac koji poslednje 3 godine radi u Indoneziji, a poceo je na Sri Lanci, Rafael.
Sa mnom u grupi je par Holandjana i jedan Rus.
Za razliku od Open Water-a, ima par vezbi koje se rade u toku ronjenja ali znatno manje teorije. Akcenat je na navigaciji i deep dive-u. Kurs traje dva ili tri dana u zavisnosti od vrste ronjenja koje se izabere.

Ne mogu da objasnim recima  osecaj pod vodom. Vrlo je vazno da se covek opusti i ne panici, da pazi na disanje ( disati umereno i polako) i ne pravi mnogo pokreta. Ruke trebaju da budu mirne, najcesce vezane ispred ili iza ledja. Ribe osecaju svaki pokret, disanje, sve..

Prvog dana imamo dva zarona, od toga ce jedan biti sa vezbom navigacije.
Dugog dana tri J Ovo me sve toliko obuzelo da stvarno razmisljam u pravcu Dive master-a. Najvaznije je da covek radio sto voli. Pa bih onda mogla da radim sezonu u Grckoj preko leta, a zimi da ronim. Zvuci dobro J))

Svako bira koju vrstu zarona zeli. Moj izbor se sveo na duboki zaron, nocni i identifikaciju riba. Pomisao da ce nakon kursa opet biti pauza me deprimira.

Ponosni napredni ronioci su resili da to proslave, pa smo otisli svi zajedno na veceru.
Nakon toga smo organizovali turnin u Gili pokeru, koji se razlikuje u odnosu na obican texas holdem po tome sto nema kladjenja pre flopa, i nema big i small blind-a.

Koliko radosti u samo jednom danu!!:) Danas je mojoj mami rodjendan, ja sam poslata advanced diver i pobedila u turniru! Nagrada 500.000 rupija! Ili bolje receno 500 000 jupijaaaa!!
Od tolikog uzbudjenja mislila sam da cu da poletim!
Odlazim do wc-a zaboravljajuci da mi se mobilni nalazi u dzepu od sorca. Blup!!! Neeeeeeee!!! Vadim rukama telefon istog trenutka! Imam zastitnu foliju i futrolu ali je ipak uslo malo vode..Pa zasto ovo da pokvari dan..Izvadila sam bateriju, memorijsku i sim kartice..Sutra cu ga staviti u pirinac da izvuce svu vodu, pa sta bude..
Ja sam advanced, ko ce sad da misli o telefonu J)) Sreca,sreca, radost!

Dan 43: Gili Meno

Brod za Gili Meno krece u 08.30h i nastavlja posle za Gili Trawangan. Karte kostaju 25000 u jednom pravcu i oko 16h je povratak.
Voznje su prilicno kratke. Gili Meno je najmanje po velicini ali i posecenosti.
Ususkano mesto, najvise za parove ili ljude koji bi da meditiraju.
Postoji mali rezervat za bebe kornjace, par bungalova i barova.Bilo je turista, uglavnom porodica sa malom decom. Dosta je mirno, dosta.

Dobro je za snorkling :)
Kada smo se vratili na Gili A, promuvali smo se po diving centrima, i odluka je pala. Smestaj koji smo imale bukiran u Kuti za Novu God sam morala da otkazem jer mi je mnogo skupo. Gde cu biti, ne znam, ali na ronjenje idem. U 7 Seas Internation, diving centru, daju besplatan smestaj, tako da cu moci malo da ustedim jer sam ronjenje svakako planirala. Nazdravismo u to ime. Holandjanina sam takodje ubedila da ide :)

It's all about diving!

Dan 42 : Gili Air

Prevoz nam je stigao na vreme.
Mini busom do Bangsal luke i onda brodom. Zamolila sam vozaca da stane usput u neku prodavnicu samo da uzmem dovoljno kreme protiv komaraca, kaze da ima u luci. Mi stigosmo u luku, a nigde prodavnice. Grrrrrrr!!! Nas vozac rece da ce me odbaciti motorom, i mene i Holandjanina, ali je ona misteriozno nestao i nije se vratio. Uzeli smo konja :) i krenuli do marketa. Minjo je ostao da cuva torbe.
Kad smo se vratili vise nikoga osim Minja nije bilo. Uzimaj drugog konja pa prema luci. Srecom, brod krece tek za pola sata, tako da imamo vremena.
Britanac je par dana pre vec bio na Gili Air-u pa nas je posavetovao da idemo ka severo-istoku, jer cemo naci jeftinije a vece bungalove. I tacno tako je bilo. Smestili smo se u Ali baba bungalove, gde se poslednji gost registrovao pre mesec dana :)
Bungalovi mogu da se iznajme za 200.000 rupija, a do sada su svi trazili od 250000, pa navise.
Menadzer, ako ga mogu tako nazvati, Toni je tridesetogodisnjak, koji ima 2 zene i 4 deteta :) U pocetku sam pomislila da se sali, ali kada je rekao da su mu najmladja deca 2 i 6 meseci, skontah da nije sala.
Jako su prijatni i nisu napadni i vec vidim kako cu ovde ostati par dana.

Ima par diving centara i vec pocinjem da razmisljam u tom pravcu.
Non stop kalkulisem da li cu moci, necu, hocu, necu..Kazu da su najbolja mesta na svetu za ronjenje na ostrvu Komodo, u blizini Floresa, zatim Raja Ampat, ali je potrebno da si advanced diver, zbog morskih struja.

Na veceri smo se dogovorili da sutra uzmemo brod za Gili Meno, vidimo kako je pa onda resimo sta cemo sa ronjenjem.
Samo o ronjenju razmisljam. Tako je zarazno!!
Roel nije planirao nikakav kurs, ali ja verujem da se uvek isplati ici bar na Open Water kurs, jer onda mozes svuda na fun dive.

Dan 41: Senggigi

Britanac kojeg sam spominjala na brodu, je ziveo 13 godina u Indoneziji. Od mesta gde smo smesteni, postoji dosta uvalica kada se krene po severu. Ima oko 7-10km u jednom pravcu, to mozemo pesaka, lagano.

Neverovatno kako su tako blizu ali potpuno drugacija energija i atmosfera vlada na Baliju i Lombioku.
Lombok je pretezno muslimanski i na plazama ljudi sede obuceni. Na turiste nismo naleteli nigde.
Deca i tinejdzeri su nas spopadali na sve strane. Kazu, imaju za domaci zadatak da se slikaju sa turistima :)
I svi imaju ista pitanja. Odakle smo, gde odsedamo, koliko ostajemo, gde idemo dalje..Uvek sam skepticna sa ovakvim stvarima i ne govorim svoj plan kretanja, iako ga u ovom slucaju nemam.
Oni slikaju nas, mi slikamo njih :)

U povratku ka guestu, cujemo automobilsku sirenu..Mora da je opet neki taksi, jer se maltene svaki zaustavio da nas pita da li nam treba prevoz.
Iznenadjenje! :) Britanac i njegova devojka.
Otisli smo na klopu a zatim cirkali vince sa njima. Jako su zanimljivi. Onda smo se nekako dotakli teme aerodoma i mog tripovanja za krijumcarenje droge po torbama, kad videh da nisam jedina.
On je poneo dasku za surfovanje, koju je pozajmio.
Hiljadu puta je pomislio da nije slucajno nesto u njoj . Andreia je izgleda bila u pravu.

Vratili smo se u guest, kada sam skapirala da sam ostavila sprej protiv komaraca i losion posle ujeda na stolu beach bar-a. Moram nazad. Nazalost, kazu da nije tu. Kisa pocinje da pljusti, i za 30 min, koliko mi je trebalo sve je lilo sa mene. Stopala su sljapkala u vodi unutar patika, pantalone su mi potpuno mokre da nemam snage dobro ni da ih iscedim a sutra krecemo na Gili.
Ispajajuci kaficu na terasi, prilazi nam Holandjanin , Roel.
On je krenuo na Gili T, ali menja plan, pa idemo svi zajedno na Gili Air. Superiska.

Dan 40 : Ubud- Senggigi

Budjenje u 06h.

 U 07h krecemo iz Ubuda do luke Padang Bai odakle hvatamo brod za Lombok.
Ispred agencije, gde je bilo mesto polaska, nema nikog.
Vlasnik naseg guesta kaze da treba da se saceka i da ce doci, praznik je i ima guzve u saobracaju.
Agencija se otvara tek u 09h. Mogli smo da rezervisemo i kod nas u guestu ali smo hteli da ustedimo po 1$ ( i tako nam i treba, mislim se u sebi).
Oko 08:30h su se javili na telefon u call centru, i rekli kako autobusa nema i mozemo da idemo u 11h. Indonezijski sistem rada.
 Hoce ovaj u 11h sigurno doci? Agencija ce raditi u to vreme, valjda nece biti problema. Hteli smo bez agencije da zavrsimo sve karte, jer se u luci kupuju za 36.000 rupija, medjutim iz luke do Sengiggija nema prevoza, sto znaci da bi morali taksijem, i to nece biti jeftinija varijanta. Menjamo plan, uzimamo karte iz Ubuda direktno za Sengiggi, sto znaci da bi trebali da stignemo do 18h.
Mini bus se pojavio na vreme, vozac sa cirokanom, cetrdesetak godina, vozi kao ludak. Planirala sam da fotkam pirincama polja usput, ali sam bila toliko pospana da sam se probudila tek kad smo stigli u Padang Bai.

Luka deluje prilicno prazno, na brodu nema vise od 20 lokalaca. Od stranaca smo tu samo Minjo i ja, Britanac i Austrilijanka. Od njih sam dobila par korisnih saveta vezano za ronjenje i manje turisticka mesta. Postoji 11 Gili ostrva na jugo-zapadnom delu ostrva, ali je potrebno imati neko prevozno sredstvo.

 Uzivala sam u prizorima tokom voznje. Preporucujem sporiji brod, s tim sto se obavezno mora voditi racuna o prtljagu sve vreme.
Nasa luka je bila Lembar, odakle idemo mini busom za Senggigi.
Sa ovim multi kartama situacija je malo zbunjujuca. Mi smo uzeli kartu do Senggigija ali svaki put kada se menja prevozno sredstvo, dobija se nova karta. Ovde nismo znali kako cemo prepoznati naseg prevoznika. Svi te spopadaju za prevoz i ne znas kome da verujes.

Nas je lako prepoznati, jer smo jedini turisti tu. Britanac i Australijanka su otisli kolima. Nakon izvesnog vremena se pojavljuje covek koji kaze da imamo prevoz sa njegovom agencijom, ali moramo da sacekamo sledeci brod, kako bi krenuli.Zalazak sunca je bio nestvaran!!! Samo zbog toga mi nije bilo zao sto smo dzudzali u luci 2h.
 Naravoucenije, ne oslanjaj se na tacnost polazaka u Indoneziji, i uvek kreni dan ranije.
Razmisljala sam cak da ne idem na Javu uopste, vec da samo kupim kartu do Jakarte i sacekam svoj let za Srbiju, ali zbog cestih otkazivanja letova i konstantnih kasnjenja, to nije pametna odluka.

Sacekali smo naredni brod i krenuli ka nasem odredistu.
Vozio je brzo i dobili smo dobar deal za transport do Gili ostrva, zbog neplaniranog cekanja.Guest house je prilicno zavucen, ali sam bila presrecna kad su ispunili moj zahtev za mrezicu za komarce. U mejlu su napisali da za 10 godina, koliko vremena zive u Senggigiju, nisu imali slucaj malarije.Ipak, sto je sigurno, sigurno je.
Umorna sam jako.

Dan 39: Batur i Bratan

Po Baliju se moze kretati autobusima, ali ne do svih mesta. Hteli smo da idemo do jezera Batur i Bratan, sa usputnim stanicama.
U mnogim agencijama se moze iznajmiti vozilo sa vozacem,cena 500.000-600.000 rupija. Ovo sto smo mi zamislili bi trebalo da se izvede u 2 dana, ali nemamo vremena a ni novca za to. Najbolja stvar bi bila iznajmiti skuter, pa ici svuda bez zurbe.
 Obecala sam sebi da cu se osloboditi straha voznje motora, jos prosle godine na Tajlandu, nisam ostala dosledna. Menjo nema nikakvog iskustva, a ja bih se pre usudila da vozim sama nego da se vozim sa nekim ko misli da ce moci da vozi. 

Kisna je sezona, svakog poslepodneva lije kao iz kabla, ima dosta uzbrdica i nizbrdica i nije vredno rizika.
Batur je najvece kratersko jezero na Baliju, i vulkan je aktivan. Uprkos tome postoje dva sela u okolini. 

Vreme nas nije posluzilo, ali nam to nije uskratilo uzitak.
Pura Bratan je glavni hram na vodi na ostrvu, i nalazi se na obali istoimenog jezera.

Pecine, hramovi, svete vode i najskuplja kafa na svetu.
Kopi luwak kafa je specificna vrsta kafe koja se proizvodi samo u Indoneziji. Proces proizvodnje je sledecei: Cibet ( vrsta macke) ponjupa bobice ( nalik tresnji) zatim svari i izbaci kosticu u izmetu :) Nakon toga se kupe govanca i iz njega se izdvajaju zrnca, koja se properu a zatim prze. Godisnje se proizvede oko 400 kg ove kafe, zato cena kilograma bude po par stotina eura.

Da, morala sam da probam kafu od macine kake :) i svidja mi se :)
Dan je bio i preterano turisticki ali sam uzivala u svakom trenutku.

Dan 38 : Ubud

Milan ( Minjo) je dosao na vreme. Za dorucak smo dobili ciniju svezeg voca, palacinku sa vocem i kafu. Kafa je odlicna!
Idemo za Monkey forest. Ulaznica kosta 20.000 rupija i fino smo se prosetali po parku. Majmuni su haos. Skacu na turiste, pokusavaju da otimaju kamere, cesu se i trebe svuda. Jednog Rusa su bas zgotivili, pa su se kacili u grupama na njega. Ne treba ih samo provocirati jer mogu da budu agresivni.Ako su mali ,onda je ok, ali sa vecim majmunima se ne treba igrati.

Idemo da se presvucemo, iznajmimo bicikle i provozamo se do pirincanih polja.
Gde mi je kondicija ?? Ispustih dusu skoro 3h uz brdo! Nakon prvog sata kisa je pocela da pljusti..Negde na pola puta smo stali da napravimo pauzu i da klopamo..;)
Lokalne kafane ( menze) se nalaze na putu, sa vec spremljenom klopom..uglavnom riba i piletina, nesto povrca i pirinac. Cene su od 12.000-18.000, sto mu dodje maksimum do 150 dinara..Nismo se prejeli , naravno, ali sam se osecala bolje J
Pirincana polja su divna!!! Sve deluje tako cisto, tako nezno, tako zdravo..

Divan dan!
Uvece nema nikakvog plana, sutra treba da se krene sa obilaskom u 08.30h. Srecom sto smo oboje u fazonu da nas ne zanima nocno ludovanje i da hocemo maksimalno da iskoristimo dan, posebno sto od popodneva pocinje kisa, pa je jedino vreme koje mozemo iskoristiti ujutru od 7,8 do recimo 16h.
Zaspala sam oko 22h.

Dan 37 : zec je preziveo :)

Dilema.  Kuda ici ?
Idem za Ubud. Ne znam kako ni zasto, doslo mi je. Setnja pored pirincanih polja, obilazak hramova, u mirnom mestu, to mi treba. Bukirala sam smestaj odmah, da bih mogla mirno da spavam.
Kad sam se probudila, shvatila sam zasto mi je toliko naglasavao da je ovaj hotel bolji. Nocenje kosta od 40-60$ bez dorucka, a ja sam moju sobu platila 10 sa doruckom! Odbacili su me kolima do agencija Perama, o kojoj sam vec citala da je najbolja i najpouzdanija na ostrvu. Karta za Ubud 50000 rupija.
U dvoristu gde se ceka sedi jedan decko i svira gitaru. I on ide za Ubud. Do polaska autobusa imamo jos sat i po vremena. Slovak je, zove se Milan, 27 godina. Bio je na programu work& travel na Novom Zelandu i sledecih par meseci ce putovati Azijom.
Ni on ne zna koliko ce ostati i gde ce ici, ali nam je plan manje vise slican, samo se ne podudaramo sa datumima. Hoce na Lombok , Gili i posle ide na Javu. Ja jos nisam sigurna da li sam odustala od Sulawesija ili ne, ide mi se na Flores vise, ali nece moci i jedno i drugo..
 Brod za Sulawesi ide jednom u dve nedelje, a put sa Lomboka za Flores je naporan, i bas na tom putu su ukrali sve stvari Engleskinji koju sam upoznala prosle godine u Maleziji.
Da li da ga pitam da delimo smestaj? Ne poznajem decka uopste. Ne deluje mi da je ludak, ja sam veci sigurno J I on je prilicno na budzetu, a ja sam vec bukirala dvokrevetnu sobu..da li ili ne? to pitanje se provlacilo sve vreme tokom naseg razgovora. Ma, pitacu ga, pa ako mi ne bude odgovarao, reci cu mu sutradan. Nema ljutis. I bi tako. Vidim da je i njemu to palo napamet, ali je povucen i stidljiv decko.
Smestaj Jiwa house me oborio s nogu! Izgleda da su sve baste u Indoneziji besprekorno sredjene. Medjutim, sto se smestaja tice, pojavio se problem. U bukingu je pisalo standard double room or twin room.Guest houseje i ovde prebukiran, dobicu deluxe sobu po istoj ceni, ali je u njoj jedan king size bed.
Zao mi je, ali ne mozemo od danas da delimo smestaj. Ako ima twin soba od sutra, dogovor stoji, ali drugacije ne moze da bude. Oboje smo se slozili oko toga, i vlasnik Jiwe mu je nasao sobu.

-Vidimo se sutra u 9h na dorucku.

Spavala sam kraljevski.

Dan 36: let za Denpasar

Andreia me naplasila pricama o poturivanju droge na aerodromu, posebno na letovima za Bali. Meni ne treba pricati te stvari, zato sto posle nemam mira.  Ima poznanika koji je radio na aerodromu, i to je sasvim normalna stvar, kaze. Posebno kada torbe/rancevi nisu zakljucani. Moj ranac ima dosta pregrada, cak i da imam katance, nemoguce je zakljucati sve. Iskidala sam nokte zamisljajuci scene iz Locked up abroad, kako sedim u nekom zatvoru, price velikih nepravdi,itd itd..Znam da sam otisla predaleko, ali mi se svasta vrzmalo..
Za povezane letove, na aerodromu imaju besplatan autobus. Karte inace kostaju 20 pezosa, a taksi izmedju terminal 2 i 3 je oko 150 pezosa.
Check in je otvoren dosta pre leta, samo da se otarasim velikog ranca.
-Odakle ste?

- Srbija.
- Radim ovde na aerodromu vec 6 godina i nikada do sada nisam imao nikoga iz Srbije.

Raspolozenje mi je odmah skocilo..Pregledao mi je detaljno pasos, procaskali smo jos malo I odoh da prodjem migraciono. Izlazna taksa ovde kosta 550php. Ostavila sam tacno toliko a ostatak zamenila za dolare, u banci koja se nalazi na terminalu. Htela sam odmah da zamenim za indonezijske rupije, ali nemaju tu valutu.
Sad samo da se sacekam 21h.
Imate postu. Otvaram email i citam poruku od decka koji je putovao Indonezijom da se cuvam na Sulawesiju jer je tamo dobio malariju. Samo mi je jos ovo trebalo!!
Znam da preterujem sa svom brigom oko komaraca, ali zaista ne zelim ponovo proslogodisnje iskustvo. Pa neka mi se i smeju, samo da se nista ne desi.
Krecem da kopam po netu o malaricnim podrucjima..hahaha..vec vidim svoju mamu u istrazivackoj akciji, i precutno pitanje, zasto ne izaberes neku normalnu zemlju? J
Ni mi nismo iz normalne zemlje..onda nigde ne bih ni putovala..eto odgovora mama na nepostavljeno pitanje :*  ljubim te!! Ko se pazi, moze svuda, bez brige
Sad mi je frka da idem za Sulawesi, ni Lombok nije bolji, ni Gili..Bali je ok..Java takodje..
Let sam skoro potpuno prespavala.
Uzimam torbe, proveravam da nije slucajno nesto otvarano..ne mogu da se zamaram da proveravam sad i vadim sve stvari napolje…istripovala sam se samo, i svesna sam toga..Prosla skener, sve je ok..Sad ostaje da nadjem hotel, koji se nalazi u blizini aerodroma. Ono sto mi se nije dopalo, jer sto su mi u emailu napisali da je tesko za objasniti, kako se do hotela dolazi i da pitam nekog iz obezbedjenja na aerodromu, ili oni mogu da posalju vozilo za samo 5$. E, ne moze! 5$ za nesto sto nije ni kilometar od aerodroma..Kako da ne..
Niko nije znao gde se hotel nalazi!!! Taksisti napadaju, motor taksisti takodje..jos uvek pospana, postajem jako nervozna..Radnik sa naplatne rampe me uputio u kom pravcu da idem..Pocinje kisa..lagano, pa sve jace i jace..
 Jedan lik na motoru se parkirao na 50m od mene i stoji..Smirenim glasom me pita gde idem, ja odgovorim, kaze da sam prosla hotel i treba da se vratim nazad. Upucuje me na jedno sokace. Primetila sam taj deo, ali tu je neka pijaca i ulice su jako mracne..Odjednom na ulici nema nikog osim nas dvoje, nijedan auto da prodje..

-Sedi, odvescu te, ne brini besplatno je..

Cim je to rekao, prepala sam se. Taksisti su napadni i naporni, ali ovo mi je bilo jako sumnjivo..Jako!!

-Ne, ne, hvala..

On i dalje stoji, kisa i dalje pada, ja sam se okrenula i krenula da se vracam..Okrenem se, on i dalje gleda..Ovako cu:  idem do skretanja za tu pijacu, imam neki osecaj da ce da me izotimaju najstrasnije, pa ako vidim da ima neke oznake hotela, ulazim, ako nema nikakve svetlece reklame, stajacu ovde na sred ulice dok ne naidje neki taksi..

Pasos je kod mene ( bez toga sam jednom ostala i nadam se vise nikad).

Nailazi neko na motoru, decko i devojka. Nalazim se skoro na skretanju ka pijaci. Pitam ih za hotel i devojka kaze da idem u pogresnom pravcu. Pokazuje mi rukom pravac kojim sam isla, a zatim potapsa sediste motora i rece da ce me odvesti. Hotel se nalazio na manje od 300m. Onaj motorista je opet prosao, tako da sam sad definitvno ubedjena da je hteo da me zajebe.

Zahvaljujem se devojci i odlazim do recepcije. Nije proslo ni 5 min, kada su mi javili da je hotel prebukiran i da ce morati da me prebace u drugi. O, boze!! Prvi utisci nisu bas dobri. Idemo kolima do drugog hotela, koji se nalazi na 3km od aerodroma. Hoce neko doci da me pokupi ujutru? Hoce,rece decko. Ne brini, ovo je bolji hotel, imas i bazen, neces biti nezadovoljna. Ovo nam se nije desavalo, ali eto zapalo je tebi.
Samo da se iskusiram i legnem.
Soba je lepa, veliko kupatilo, topla vodaa!!!! Od Kine se nisam okupala toplom vodom J

Dan 36: priprema za Indoneziju

Uzasno je kolika je vlaga i koliko komaraca ima. Mazem se non stop ali me i dalje jedu. I nisam jedina. Ne znam da li me jedu mravi ili bube ali nesto me gricka kontantno.

Drugarica mi se spakovala, treba da krene za Manilu da pokupi privremeni pasos i nastavi dalje ka Tajlandu. A ja se nisam pripremila za Indoneziju J

Nisam ispricala jednu zanimljivu pricu. Jos na Boracay-u, pre ronjenja, dok sam cekala instruktora, prisao mi je stariji covek i pitao odakle sam. On je iz Libana, ali zivi u Gani i sada se doselio na Boracay.
Pitao me koliko ostajem i gde idem kasnije. Kad sam odgovorila da sam iz Srbije, zaprepastio se, zato sto ima drugara koji drzi diving centar na Baliju, iz Srbije.

 Sta sad da kazem???  Elem, decko se zove Oliver, slabo prica srpski, jer je odrastao u Nemackoj. Mozda ne bi bilo lose izblejati malo u Amed-u, pa onda u Kuti za Novaka.
Slecem u Denpasar u 01:00h posle ponoci, ne spava mi se na aerodromu jer u Manili imam vec cekanje od skoro 12h. Nasla sam sobu u blizini aerodroma, sa doruckom za 10e.

To cu da bukiram. Kad se probudim, videcu koliko su letovi za Lombok ili otici do luke i kupiti kartu za prvi brod pa na koju god stranu.

Necu imati dovoljno para za sve sto sam zamislila u Indoneziji, jer su mi troskovi smestaja duplo veci u odnosu na planirano, tako da cu verovatno raspodeliti na budem po desetak dana na 4 mesta . Mogu da jurcam od mesta do mesta, ali sta cu time postici? Da budem umorna konstantno I  pritom trosim vise para..
Jedino sto me plasi su one price sa podmetanjem gudre u torbe, ali ja dolazim sa Filipina a ne iz Australije I necu skinuti pogled sa torbi… ( mama, ne brini :* )

Dan 35 : Undergroud river

Rekose nam da dolaze po nas u 07.00h. Ustajanje u 06.00h da se spremimo, doruckujemo i krenemo. Nikoga nije bilo do 07.20h a onda se pojavio isti lik kojeg smo kontakirale da me odveze do agencije da se dogovorimo oko cene.
Kalokairi travel. Nevera!! Ovo na grckom znaci leto, rekoh.

 Nasmeja se i odgovori : “ A ti si iz Grcke?”

-Nisam, iz Srbije sam ali radim u Grckoj.     

Zivela je na Kipru 6 godina, pa se vratila na Filpine i sad ima agenciju. 

Tura je bezveze. Ne bih isla preko agencije da nisam kratka sa vremenom (treba registrovati dan pred odlazak, organizovati prevoz itd itd). Bilo nam je lakse da platimo.
 U Nacionalnom parku se provede oko 2h. 45min je samo voznja brodicem kroz pecinu.
Majmuni i gusteri su svuda oko reke. Ne konzumirati nista od grickalica niti napitaka, posebno ne gazirana pica ili pivo, otimaju turistima J. Vodu ne uzimaju J Majmunska posla.

U pecini je dosta mracno i neophodno je imati lampu. S obzirom da ima zmija i sismisa unutra, nije bilo sanse, da taj neko budem ja. Scucurila sam se i bila mirna kao bubica.
 Sto sam starija, to sam plasljivija. Koji mi je djavo???! Nisam bila ovakva i ne svidja mi se ovo, pocela sam da se trzam za svaku glupost.

Sta ti je priroda, raznorazni oblici koje cega unutar pecine. Vredi da se vidi, ali je pametnije informisati se dobro i ici u sopstevnoj organizaciji. Klopa koja je bila ukljucena u turu je katastrofa!
Druga losa stvar je sto je vodic  zaboravio identifikacije koje se ostavljaju pri ulasku u nacionalni park pa smo morali da se vracamo nakon 20 min voznje.
 I ovde, kao I u Kini, putnici su cudni. Ne svidja mi se atmosfera u Puerto Princesi.

Dan 34 : El Nido- Puerto Princesa

Dolazak u El Nido je bio pun pogodak.
 Bilo je vreme da se manim opustanja i lencarenja na Boracayu. Neverovatno kako covek bolje razmislja kada je u skripcu sa vremenom, i onda moze sve da se organizuje.
Uzele smo tricikl i pravac na plazu. Iako neverovatno, ali istinito, nije mi do suncanja vise :) Andreia je htela da ugrabi jos malo sunca, jer u sledecih par dana nece biti plaze. Puerto Princesa i Bangkok za nju. 

Ja sam dovoljno, mozda cak i preterano vec crna, ako preteram, izgledace ruzno. A volim da sam preplanula,OBOZAVAM! Dremka u hladu kao priprema za narednih 6h struckanja do P.P.
U povratku, iznenadjenje.

 Velika festa u gradu, svi u haljinicama nekim, sta li je ovo?
“Jesi li to obucene u mreze za komarce ?  ” pitah Andreiju.
Pogledala me malo cudno, a to nisam rekla sa losom namerom.Ali zaista su sve devojke bile obucene u haljine od mrezica za komarce!
Kad smo dosle do guesta, pitale smo gazdaricu o cemu se radi. Festival protiv komaraca ..hehehhehehe..Kao poruceno za mene, rece ona :)

Pakovanje i spremanje za polazak. 

Ovoga puta sam bolje podnela voznju. Na pauzi smo zamolile vozaca da okrene coveka preko koga smo uplatile prevoz, kako bi nas registrovao za sutra za ulazak u Nacionalni park. Sve sredjeno, o cenama cemo pricati sutra. 

Dan 33: Ronjenje :)

Dorucak i pravac ka diving centru. Ako budem dolazila opet na Filipine, moram otici na Cebu na kupanje sa kit ajkulama :)
Instruktor nam je lokalac, Joel, 31 godina I 4 dece. Zaprepastila me cinjenica da su im mesecne plate od 2500-6000php ( od 50-100e).
Andreia ce ici na try dive, samo sto je ovde, za razliku od vecine mesta, try dive sa 2 zarona a ne jednim. 

Moj prvi zaron je najdublji do sada 24,2m na Helicopter island. Nista od kornjaca, ali smo videli dosta riba i rakova. Zadovoljna.

 Drugi zaron cemo raditi svo troje zajedno, s tim sto cu ja ici sama ali u blizini njih. Vidljvost je bila bolja, i mesto je bilo prepuno korala. Ovo je tako zarazno, samo razmisljam o tome kako bih zelela ponovo.

Dan je proleteo.
Mislile smo da klopamo na top hill-u, imaju buffet za 200php ali kako Joel-ov ujak drzi grill na plazi, odlucili smo da odemo tamo. Veliki crveni snaper I lignje na zaru..njamiiiii!!!

Dan 32: Island hopping- Lagune

Ustale smo u 06:00. Gazdarica nas je vec cula i dosla da prica sa nama. 

Hocemo na neku turu? Hocemo.

 Taman, danas tura, sutra ronjenje, prekosutra da se izlezavamo na plaza pa da krenemo uvece za P.P.
Cula sam da su najbolje ture A i C. Bacamo novcic .Glava, tura A, pismo tura C. Odluceno, tura A. U neku ruku mi je i draze, jer se krace vozimo brodom i imamo vise vremena za kupanje.

Lagune, velike, male, skrivene. Tura traje skoro ceo dan, i klopa nam je ukljucena u cenu. Dan je bio fantastican ako izuzmeno to sto su nam stopala izgrebana.

 Obavezno poneti obucu za vodu! Sandale, sunjalice bilo sta!

.

 Odlicna mesta za snorlking, spontani i nenametljiv vodic& rostilj u skrivenoj uvali.

Nije moglo biti bolje.Bukirale smo ronjenje za sutra. Jedva cekam. 

Dan 31: Let za Palawan

Budjenje u 05.00h. Alarm nisam cula ali me mucnina probudila. Trebas stvarno da budes kreten i pijes vece pre nego sto ces da letis, ali je bilo jace od mene. Bila sam raspolozena za to i nije mi zao iako mi je prilicno lose.
A napolju kisa pljusti!!! HahahJ)) Da napomenem da je dozvoljen prtljag 10kg za check in ali ovoga puta nemam vagu, da premestam stvari. Spakovala sam se odokativno a nesto cu staviti kod Andreije u rucni ako zatreba.
Stvari koje sam juce oprala se nisu osusile skroz, tako da tu kesu definitvno moram da stavim u rucni prtljag, ako treba obuci cu sve na sebe.

 Moramo da krenemo.

Trocikl, brod, trocikl, aerodrom. Na check in-u traze da platimo 4kg vise. Ne dolazi u obzir! Vadim stvari, prepapakujem u kesu, oblacim sta se moze. Po 2kg svaka, moze da se izdrzi. Na kraju smo izgurale sap o 10,8kg svaka. I to su hteli da naplate.Okrenula prema sluzbenici i rekla: “ Zar ne mislite da preterujete? Govorimo o 700, 800 grama vise?? Pogledala je kolegu i rekla da je ok. Letovi su nam povezani jer idemo prvo za Cebu a zatim za Puerto Princesu. O prtljagu necu morati da brinem vise, bar ne do dolaska u Indoneziju, jer sam doplatila za torbe do 20kg pa cak i da stvari budu mokre, mirna sam. Sve cu prebaciti u veliki ranac i cao.
Samo da se ispruzim malo. Odremala sam malo na aerodromu u Caticlanu izmedju trcanja do toaleta. Let nam je odlozen zbog vremenskih uslova.
Stigle smo u P.P.oko 15:30h. Nemamo plan. Najvise bih volela kad bi mogli odmah da krenemo za El Nido. Provedemo tamo 4 dana, vratimo se za P.P. odradimo Underground river i jedan dan mi ostaje za bleju (ili eventualnu pripremu za Denpasar)

 I to bi bilo to od Filipina.
Po izlasku iz aviona osamutila me vlaga. Prosla me muka ali je proslo i pola dana i vise nisam imala ni sta da ispovracam.
Znatno je toplije nego na Boracayu i hocu da provristim u pantalonama.
Imamo srece! Velika tabla sa natpisom “Transfer to El Nido”. Mini busevi idu do 17h. Cena karte je 700php. Znam da je bus oko 400php, ali sam upozorena da je mnogo bolje uzeti mini van jer bus staje na million stanica a moze da se desi i da torbe dobiju noge.

 Par eura vise, ali bez stresa. Par Svedjana ( decko i devojka), par Svedjana ( decko i decko), Filipinka sa detetom , Andreia i ja.
Od Irca koji je bio smesten kod Marisel sam dobila preporuku za smestaj, pa cemo pokusati tamo, ako ne, trazimo na licu mesta.

Ponudili su nam karte od 500 php za povratak u varijanti open date, pa cemo verovatno to uzeti.
Voznja od skoro 7 sati je neopisiva. Imas osecaj da si na dzip safariju. Sreca da mi je zeludac prazan. Ovo mu dodje kao besplatan power plate.
Ostavise nas na autobuskoj stanici, sad opet trocikl pa trazenje smestaja.Cene su drugacije u odnosu na ono sto mi je Irac rekao, pa cemo nastaviti dalje.
 Trazili smo oko sat vremena i naleteli na novo-otvoreni guest house, koji radi od novembra ove godine. Ovde ce biti papreno skupo, vec od sledece godine, zasigurno. Komaraca na sve strane!!!Samo da namestim mrezu, da se istusiram I da legnem.

 Nista mi vise ne treba.

Dan 30: Poslednji dan na Boracay-u

Problem sa karticom. Internet kartica mi jos nije gotova, trebalo bi da se ceka 7 dana, ali nije tako. Prijatelji kojima sam izasla u susret u toku leta me kuliraju, a trebala sam da dobijem neku kintu nazad. Nema veze, vise se nece ponoviti.

 A na grckoj kartici vise para nema.
Andreia je pokusala da mi bukira kartu sa njenom karticom,bezuspesno. Nije mi jasno sta se desava.
Zvala sam Jelenu da mi ona uzme, jer je preko neta mogla da se kupi karta iz Puerto Princese za Manilu za 25e, nije imala vremena da proverava da li moze da mi kupi kartu jer je bila sa drugaricom.
Ocekivala sam bar neku vrstu pomoci u vidu informacija, jer imamo konstantno problem sa strujom i internetom, ali sve se da resiti. Lako je biti prijatelj kada je zabava u pitanju. Prijatelji se pokazuju u nevoljama i hvala bogu, pravih prijatelja imam.
Ne zelim da provodim vreme u Manili, pa mi je najbolje ako samo uzmem kartu istog dana iz Puerto Princese za Manilu pa nastavim dalje.
Pokusavaj, pokusavaj, ne vredi..Idem do agencije..Kad ja tamo a ono medjutim..i oni imaju problema sa sistemom, ali ce biti moguce bukirati u toku dana. Ostavila sam podatke ali znam da necu biti mirna dok ne uzmem kartu. 

Upozorena sam od strane Marisel da na Palawanu skoro nikad nema struje,tako da ne mogu da racunam (cak i da mi legnu pare na racun), da cu moci da uzmem kartu online.
U kasno popodne agonija je bila gotova. Karta je kupljena. 

Happy hour kod Nemca na trecoj stanici pa Pirati za oprostajno vece.
Kod Nemca su kokteli upola cene do 20h, i rum kola za neverovatnih 25 pezosa :)
Bas mi je bio merak da cirkam iako se leti sutra.
 A sto pijes kad ti skodi??

Dan 29 : Ronjenje i parasejling

Prema Marlonovoj preporuci, otisla sam u Guru divers.
U dogovoru sa Chrisom ( dive masterom) smo odlucili da to bude danas prepodne.Bicemo samo on i ja i odlicni vremenski uslovi. Jedan zaron.
Nije mi bila frka imajuci u vidu da sam krajem septembra na Zakintosu isla na ronjenje, pa nije velika pauza. Vremenom se zaboravljaju stvari, pa tako i ovo. Najbolje bi bilo sam uzela dva zarona, ali i ovo mi vec dovoljno utice na budzet. 

Chris je Juznoafrikanac i godinama se bavi ovim poslom. Svake dve godine menja destinaciju. To je zasigurno nesto cime bih mogla da se bavim. Ili kao dodatna aktivnost. Vrlo zarazna stvar, vrlo. Isto kao putovanja, prosto ulazi coveku pod kozu. Kornjace, korali, ribice....Anda da siii...anda da sii..:))
 Steta sto nemam polozeno za advanced, jer na odredjenim  mestima se mogu videti tune Iiajkule..Ali, bice i to jednog dana..

Dan je pun aktivnosti. Za sve sto smo lencarili prethodnih dana, od kad je reseno da se ide, odjednom smo aktivni i sad ce sve da se zbudzi u jedan dan.

 Andreia, David i ja smo se vec dogovarali da idemo na parasejling. To mora biti danas da bi dan pred put ostavili za kuliranje i  lagano pakovanje ( iako to kod mene nikad ne bude tako).

Laurent, Davidov drugar je raspolozen za parasejling takodje, pa se on razmislja da li da ides sa nama ili ne. Nas dve idemo. Zalazak sunca iznad White beach-a, leteci, zvuci vise nego primamljivo.

Trazeci i raspitivajuci se za sto bolju ponudu, naletele smo na Davida opet.

Idemo sada, hoces sa nama? Krenusmo svi na kraju.
Ne znam da li je potrebna neka priprema ili nesto. Dosli smo mini gliserom do male luke, odatle na drugi koji ce nas vuci…Op oppppp..Letimoo…Vetar duva, mi letimo sve vise i vise..pocinjem da sumnjam u jacinu precki i nemam smelosti da se mnogo pomeram. Drugim recima, usrala sam se ko grlica J))))) Da, plasim se visine ali isto tako imam jako zelju. 

Iskreno, ocekivala sam vise od ovoga i 15 min je vise nego dovoljno. U jednom trenutku je krenulo da mi bude lose, pa sam pocela sama sebi da se smejem. Sedim u sredini, sad samo fali da dreknem:” Mrdaj nogeeeee” i da se ispovracam. I vec zamisljam njihova lica i reakciju u takvoj situaciji. Srecom, proslo me brzo.

 Treba se samo prepustiti, da bi moglo da se uziva, kako pod vodom, tako i na nebu.

http://www.youtube.com/watch?v=bj3VneMK0as&feature=youtu.be

Dan 28 : Puka shell beach

Svi smo se pojavili u dogovoreno vreme. Kakva promena J
Krecemo pesaka i vracamo se trociklom. Trebalo nam je dobrih sat i po vremena hoda. Kako sam naziv kaze, plaza skoljki. Veoma cisto, iako turisticka tacka, nije bilo puno turista. Par Rusa i mi.

Andreia i David

Riba i lignje na zaru, sok od svezeg voca, neverovatan zalazak sunca. Lepota zivota.
Vece uz zivu svirku u Tree house-u. Treba nam malo odmora od Pirata.

Iznenadjujuce je koliko dobro pevaju Filipinci.

Vise nema odugovlacenja. David i ja nismo izabrali na koje cemo ostrvo, Andreia je izgubila pasos pa je u haosu a meni treba akcija. Skontale smo se nekako u toku dana.

 To na putovanjima ide mnogo brze. Idemo na Palawan , ako nadjem povoljne karte.

 Ja kartu za povratak u Manilu vec imam sa Boracay-a, ali postoji i opcija brodom itd itd..uvek postoji nacin, uvek.
Veceras menjamo mesto..idemo u Bum bum bar..toliko promena u dva dana. 

Noc je bila savrsena.

 Reggae bend “Tropical depression”, mojito , shisha, chika glisha…Fenomelnooo!! 

Ovaj bend razvaljuje!

Dan 27 : ne secam se sta se desavalo

Jedino cega se secam je da smo imali plan da ustanemo ranije i cekalo izlazak sunca na drugoj strani obale. Od toga nije bilo nista.

Nemam pojma sta se ovog dana desavalo. U svakom slucaju dogovorili smo se da krenemo u 10h sutra na Puka shell beach. Andreia ( Portugalka),David i ja.

Dan 26 : Plan za Romblon

Svi smo spavali u kuci kod Marisel i Marikor. Po dvoje, troje, kako je gde bilo mesta.
Ustajanje u 5h i priprema za povratak nazad.
Nisam bila toliko umorna kada smo se vratili, ali smo u toku dana svi bili prilicno osamuceni.

Kako sam najvise vremena provela sa Davidom, dogovorili smo se da krenemo po Romblon ostrvima u sopstvenoj organizaciji. Dolazi mu drugar iz Hong Konga na par dana, da se vide u Boracay-u, pa treba da vidimo da li cemo pre ili posle njegovog dolaska, jer je on vec bukirao smestaj ovde.
Dan je proleteo. Nema struje, taman da se naspavam.

Dan 25 : Carabao island

Okupljanje kod Red pirates u 07:00. Tu smo samo Viktor, David i ja. Trebalo bi da nas bude 15-ak.
Tenzija raste, jer vreme leti i niko se ne pojavljulje. Da li je Marikor ustala i otisla u nabavku? U koliko sati je brod? Niko nista ne zna, a vec je 08:15h! Naravno da ludim, ali Francuz ludi vise od mene. Viktor ima problema sa umnjacima, pa je na tabletama i njemu je svejedno .
Pojavljuje se Marikor, na cosku ulice. David I ja krecemo u isto vreme sa pitanjima gde, sta , kako..Ona podize ruku, siri prste govori da sacekamo i ponovo nestaje.
Opet je nema pola sata. Ovo prevazilazi sve mere. Idemo do nas, da vidimo da nije tamo, jer ako smo propustili brod nema poente ici tamo. Sunce zalazi oko 17h, mi cemo stici na zalazak, a brod nazad je u 06.00h. Nema svrhe. Pokusavam da smirim Francuza, a zapravo pokusavam da smirim sebe.

Ovako cemo: Neka bude kako bude danas, ako smo zakasnili na brod, ok, ne idemo .Ici cemo onda sutra sami, makar spavali na plazi.
Ako stignemo na brod, nema sta da brinemo.
Kod kuce je Marisel. Oseca se problem. U koliko sati je brod? U 08.30h. To vreme je vec proslo, znaci ne idemo. Pojavljuje se Marikor kao da je sve u normali. Kad krecemo? Gde su ostali? Jesi isla u nabavku? U koliko sati je brod ? Vec joj je ponudjena pomoc, oko nabavke  svega, kaze sve je sredjeno. Ok.

Njen odgovor je jedno flegmaticno “ It’s ok”. Ovde sam planula. Stani malo, nije ok. Cekamo vise od sat i po vremena, ne znamo ni sta cekamo ni da li idemo. Njena sestra govori da nam je brod vec otisao, da ima drugi popodne oko 3 i da je jedini povratak sutra u 06.00h. Ne znamo da li imamo bilo kakvih namernica, jer  je plan da pravimo rostilj u pecini i na sve to ona pocinje da vice “bla, bla, bla”.

U soku sam. Marlon dolazi posle podne, Marisel takodje. Nas troje krecemo do Station 3, kaze Marikor da odande idemo. Mi tamo, oni kazu da moramo da krenemo iz luke, a ne sa stanice 3.
Zaboga zeno, mislim se u sebi, zar ne znas kako se ide tvojoj kuci? Jako je lepo sto nas je pozvala ali ovo nije zabavno ni malo. Mogla bih da razumem, da smo u hodu resili da idemo tamo, nepripremljeni ali ovo je organizovani izlet!!
Vracamo se do naseg mesta, uzimamo tricikl, ona opet pregovara o svemu, idemo do luke.  Ne, ovo nije glavna luka.

 Marikor, sta se desava??? Opet odmahivanje rukom, uz “ It’s ok”.

Nema dovoljno ljudi da bi brod krenuo, pa cemo morati da sacekamo ili da platimo skuplje i krenemo istog trenutka .
Zasto nismo isli do glavne ruke ??..Pokusavam da se ne nerviram ali mi nesto ne ide. Ok, platicemo koliko treba , samo da krenemo. 

Stizemo u Katiklan i gledamo kako je brod spreman da krene. Vika, dreka, Francuz i ja smo najglasniji. Uspeli smo da uhvatimo brod. Olaksanje.

Carabao je duplo vece ostrvo od Boracay-a, ali turista skoro da nema uopste.

Ovde su rodjenje I Marisel i Marikor, a sada tu zive njihovi roditelji, kcerka njihovog brata koji je u Americi , 2 sina od jos jedne sestre i dve kcerke od Marikor. Ovde niko nema manje od 3,4 dece.

Popili smo kafu, i dok su Viktor i Marikor spremali salatu i marinirali meso, David i ja smo pokupili decu i otisli na plazu & razgledanje ostrva.
Skola je fantasticno uredjena I vidi se da im je obrazovanje na nivou. Deca su u obavezi da pricaju engleski od malena, jer u suprotnom placaju penale. To je jedan od razloga zasto vecina prica bas dobro i sa savrsenim akcentom.
U kasno posle podne, stiglo je pojacanje. Par iz Belorusije, Roni ( lokalna faca) sa Andreiom ( Portugalkom), Marlon i Marisel.
Rostilj u pecini pod zvezdanim nebom.
Dok smo se mi vratili iz obilaska ostrva, klope vise nije bilo :) 

Pirinac i salatu ne racunam :D Nece mi skoditi, nema veze..Nebo je bilo neverovatno, ali i dalje kambodzijsko ostaje neprevazidjeno.

Dan 24: Kuliranje sa Grcima

Budim se sa mucninom. Pegla. Ufff..grozan osecaj ali nemam glavobolju. Treba mi vazduha, odoh u setnju. U medjuvremenu sam jela ananas, koji mi je usput preseo, pa sam utrcala u kafic i ponovo bacila peglu. Osecam se uzasno. Idem nazad.
Marisel kaze da ce mi topla kafa pomoci. Istusirala sam, i stvarno posle te tople kafe, mi bese bolje. Jako mi se spava, ali mi je vruce u sobi. Struje nemamo ceo dan, tako da nema ventilatora. Idem na plazu, pa cu da zabodem ispod nekog drveta ( zvuci mi nadrkano da kazem palme:P). Vetric sigurno duva, i nije vrucina..

Aaa!!Zaboravila sam da kazem da sam pre par dana upoznala Grke. Momak i devojka sa Krita ( zive u istom kraju, gde sam ja zivela, kako je svet mali), i dve sestre Atinjanke. One su mi bas kul, ali pale sutra nazad. Zive i rade u Kazahstanu. Ovde svasta mozes da cujes J
Ovo izlezavanje mi je toliko prijaloo, ovako mora jos minimum 2 dana.

Slusam Roots-e, kad odjednom Grci pocese da vriste. Sta je sad!! Ameri neki sto su bili pored nas su kupili jaja. Ali kakva? Sa embrionom unutra. I to je ovde jede!! Umacu u sirce i so, i sve sazvacu. Ono uzasno izgleda, kao da gledam Fear factor dok jedu one bubasvabe i ostale gluposti.

Od silnog lencarenja se osecam umorno. Kupanjac i u krevet. Sutra idemo na ostrvo gde su rodjene Marisel i Marikor. Krecemo u 7 ujutru. Struje jos uvek nema.

Dan 23: Kitesurfing beach -Night out Red Pirates & Palaw

Dejvid je vec cekao. Marikor i ja smo malo kasnije. Irac se nije pojavio. Idemo onda nas troje. Bongabog beach. Mesto za kitesurfing. Guzva, ljudi iz celog sveta. Ovo zadovoljstvo kosta 19000 PHP za 7 sati. Toliko traje kurs, a onda se bira koliko sati ce se raditi kog dana. Cini mi se da je u Essouari sat bio oko 20$, ali nisam sto posto sigurna.
U blizini se nalazi I golf teren I neki kao luna park, koji je njesra. Brdo Japanaca nailazi u bagijima, voznja po ostrvu.
Od turista ima Japanaca, Rusa, Engleza, Francuza i Amera najvise.

Danas nam je za rucak Marisel spremila nesto bas ukusno. Svinjetina u nekom cudnom sosu, blago kiselkasto, sa povrcem. Zaboravila sam kako se zove, trebalo bi da zapisujem ove stvari. Ovde prave svasta, ali bas svasta od pirinca, i to su im grickalice. Zele ljubicasti trouglici, je slatkis pravljen od pirinca. Onda uvujeno u list od banane, pirinac u stanglici, opet sa nekim cudnim smekom. Ovakve stvari ne mogu da se kupe u turistickim marketima.
Vece normalno u Piratima, ali cemo danas da proverimo i Station 1.

Boracay rum, treba probati. Vec napravljen miks, sa tri ukusa: kokos, dinja i kapucino.

 U Piratima sam vec domaca. Cirkali smo rum pa sotove, pa Boracay rum, pa obican rum opet …A onda smo krenuli da pravimo haos. Svako je nasao neke udaraljke i svi smo dodavali svoje ritmove. Zdrava i kreativna energija. Svi smo srecni.

Nekog ludackog nocnog provoda, za mene ovde nema. Mislim na klubsku varijantu. Muzika u klubovima  je losa, manje vise sve stranci sa Filipinkama i opsta vatacina. Pa sto mu gromova, ne mogu da skapiram stvarno da neko mora da dodje na Filipine da bi *ebao!!

Palaw vazi za poznato mesto, tamo smo izblejali malo, i nazad.

Dan 22 : Oko ostrva

Dogovor je bio da se nadjemo u 10h ispred Pirata. Marlon, Viktor, Marikor i ja smo samo tu. Nema nikog od Francuza. Cekamo ih 15min i idemo.
Uz strucnog kapetana i dobar vetar, isli smo bas brzo J Ovo je najbolji nacin da vidimo na koje plaze treba ici i kakva je dostupnost..Snorkling!! Koliko ribicaa…Hvala Jeleni sto mi je ostavila podvodni aparat, ovo zaista vredi imati. Ostrvo mi prirasta srcu i nema nikakve veze sa prvim utiscima. Nikakve!

 Gladni nakon krstarenja, samo sto nismo svi zajedno potrcali kuci. Pirinca imamo, jescemo sa nekim sosom ako nema sta drugo.
Zivimo bukvalno kao porodica, s tim sto ja ni kod kuce ne jedem ovako sa mojima. Svako kupi ponesto, pa onda delimo svi, ili svako od nas kupi nesto za odredjeni dan.
Pirinac je osnovni i svakodnevni sastojak u ishrani. Isto kao sto u Italiji jedu makarone, bukvalno isto, samo menjas prelive.

Riba moze da se kupi  od 150 PHP/kg, pirinac je oko 45 PHP, mango 80 PHP, ananas 45 PHP. Hrana je generalno jako jeftina, ako uzmemo u obzir sta sve moze da se jede za tu kintu. Buffeti su od 400-780PHP, ali nema sta nema. U kaficima su razlicite cene. Obicno je pivo 60-90PHP, kokteli od 120-180PHP, sejkovi od 80-120 PHP.

U Piratima je odlican sejk!!
Treba probati i Tea House, preukusno! Raznorazni mlecni cajevi uglavnom, smooties, jogurti .cene takodje oko 100PHP. Ko dolazi ovde na 7, 10, 15 dana, zaista moze da se nauziva za male pare. Medjutim kada ides kao bekpeker, toga nema. Glavni trosak je avio karta, smestaj treba da bude prihvatljiv, klopa se uglavnom na ulici, na mestima gde su lokalci. Boravi u hostelu ili guest house-u, pa te sreca obuzme kad imas privatno kupatilo ili toplu vodu. Ali, ko voli da putuje, njemu nista od ovoga ne smeta. Meni bar ne. Da je drugacije, ne bih mogla da putujem nikako.

Rucak. Susena riba (koju umacu u sirce ) i pirinac. Filipinci ne koriste stapice za jelo, ili imaju normalan pribor ( noz, viljuska, kasika) ali najcesce koriste prste.

 I svi jedemo isto. Gotivan mi je ovo trip, skroz. Mislim na celokupnu situaciju, jer imam utisak kako zivim u filipinskoj porodici, i mogu da dozivim njihov nacin zivota na pravi nacin. Kapiram da cu ostati ovde do polaska za Indoneziju. Jer ovakvu priliku ne verujem da cu imati vise, a priliku da dodjem na Filipine mogu da imam, pa mi nece biti tesko, da odem jos 2, 3, 4 ostrva.

Vece u Piratima, ponovo sa zivom svirkom. Jos vise sam odusevljena. Upoznali smo jos jednog lika. Majk, Irac, profesor engleskog u Kini. Sutra idemo na drugu stranu ostrva. 12h ispred Pirata.

Dan 21 : pronadji prijatelja

Opet sam se probudila u 05.30h. Kisa je pocela pola sata kasnije. Razvlacila sam se malo, pila kafu sa Marikor, i krenula da trazim plaze.
Svidja mi se sto moze svuda pesaka, mada ima plaza do kojih se dolazi iskljucivo brodom.

Sa Marikor sam bila na plazi i danas se prvi put bucnula. Voda je divna!! Topla, jako topla, mekani beli pesak pod stopalima i biserno plavetnilo. RAJ!
Veceras svi iz kuce idemo do Red Pirates-a, imaju zivu svirku.
Upoznavanje sa clanovima kuce ( jer nije trip guest house-a).
Viktor (23), Svedjanin, koji je radio u Australiji, dosao na odmor, dopalo mu se i nije hteo da mrda dalje. Tu je oko mesec dana i bice do polovine sledece nedelje, pa se vraca za Australiju.
Marlon (19), Nemac. Radio sa Viktorom na farmi negde u Au. Od pre 2 nedelje u vezi sa Filipinkom Misel. On ce verovatno ostati do februara ovde.
Camil(23), Francuskinja. Putuje sama, ovde je vec 2 meseca. I ona je od pre mesec dana u vezi sa Filipincem. Produzila je vizu, ali ne znam do kada ostaje.

Jos jedan Francuz, zaboravih mu ime, dosao na odmor, upisao se ovde u skolu jezika

 ( uci engleski), i nakon toga pali za Australiju.

U medjuvremenu smo upoznali jos jednom Francusa, Dejvida (37). Putuje sam i vec je proveo 2 nedelje na Filipinima.

Red Pirates, je mesto za mene u potpunosti. Ono sto je Cheers na Zakintosu, to mi je Pirates ovde. Ljubav na prvi pogled, lokal koji ima dusu. Svako svrati na kratko, otpeva, odsvira nesto, ode pa se vrati..Ja dalje ne moram ni da idem. Ovo mi je baza od danas.
Dogovorili smo se da sutra idemo na krstarenje oko ostrva. Sto nas vise ima, to nam je cena manja, pa nam je svima u interesu da nas bude vise.

Dan 20: Adaptacija

Odmorna otvaram kapke u 5:30h. Nije jos svanulo. Slozila sam stvari po sobi, oprala ono sto je prljavo, kad poce kisa. Od fotkanja izlaska Sunca, nema nista. Opet mi se pridremalo. Zaspala sam pored kompa ubrzo.
Gazdarica Marisel mi je spremila kafu i onda smo caskale. I ona je turisticki vodic vec 22 godine. Roditelji joj zive na jednom ostrvu pored Boracay-a, pa je mislila da organizuje turu. Predlozila sam joj da napravimo info tablu, na kojoj bi svi putnici mogli da ucestvuju. Ovde nas ima dosta, ali je stranaca malo. Tu je Svedjanin, Nemac, Francuz, Francuskinja i ja. A ostalo su sestra od Marisel, i jos neka zena ( nemam pojma ko je ona), jedna bebica ( unuk od M.), i jos jedno 4, 5 momaka do 15 god, i 2,3 devojcice od 13-20god. (ako uopste mogu da provalim koliko ko god ima).

Odoh na plazu, tj. Idem u setnju, jako mi je sunce sad da lezim na plazi, nego cu da se prosetam skroz do kraja. Ako krenem na plazu, ne mogu nista osim peskira da ponesem, jer nema ko da mi pazi na stvari i dobice noge. Jbga. Posle duze vremena se osecam prilicno nesposobno. Bukvalno tako. Ovo je raj za parove ili za drustva. Ljudi iz zgrade mi nisu interesantni, niti sam ja njima, oseca se da tu nema sta da se prica, a nesto usiljeno, nema sanse. Nece mi biti dosadno, mogu da citam i pisem, ali opet, to mi je sve na kompu, a izgledacu kao retard onda.
Od turista ima Rusa, uglavnom parovi, Englezi od po 20ak god ili porodice, ima i Amera, i naravno Azijata ( nisu mi svi isti, ali da kazemo da jesu).
Gledala sam letove za Palawan, moze i da se nadje povoljno, ali nema karte sa Boracay-a. Naleteh na jednu bas bas dzabe za 12.dec Kalibo-Manila, ali to znaci da ostajem ovde sve vreme. Pa neka bude tako. Onda cu ici na ronjenje i na ture, pre nego da jurcam letove, da se uklapam u vremena itd itd ionako mi ovo postaje stresno.
Znam da ce ovo da zvuci bezobrazno mnogima, ali jeste tako. Kada je pristup netu ogranicen, nije bas zabavno naci se negde nepripremljen. Mada, i da sam se pripremala ( a nisam ), ne bi bilo mnogo drugacije, zbog tajfuna i zemljotresa. Najveci na ovim prostorima, kazu. Uzecu tu kartu, pa ako ne nadjem nista da mogu da se uklopim, finansijski i vremenski, ostajem ovde do 12.12. i to je to.
Volela bih da imam pribor za slikanje ili da postoji neki volonterski kamp. Lezanje na plaza ce mi biti ok 2,3 ajde i 4 dana. Treba mi akcija.
Ne znam koji mi je trip u glavi, pa ne mogu da se opustim.
 Kao slag na tortu, vracam se u sobu i na mrezi iznad kreveta vidim bubu velicine kajsije!!Jaooo bozeee!! Kaze Marisel da sam srecnica ?! Zasto? – One se retko vide, to su bube sto napadaju kokos. Ma, sjajno..sta da kazem.
Nisam plasljivica, ali mi je zaista doslo da placem! Mrezu sam kupila jos juce da se osiguram od komaraca. Ko se jednom opece i u hladnu ringlu duva. Uzela sam i spiralu protiv komaraca, imam i mrezu, mazem kremu, a tu su i oni beli gusteri sto ih jedu. Na Zakintosu, kada sam ih prve godine videla na terasi, nisam smela da otvorim vrata od terase uvece, bar 7 dana. Onda sam se navikla. Ipak, oni sa Zakintosa su mi nekako domaci, a ovde sam sva nesto isprepadana. Samu sebe iznenadjujem, u negativnom smislu.
Sta da radim 17 dana ovde ? Ne svidja mi se to razmisljanje/ cinjenica.

Dan 19: Stigoh na let

Prvi let preko Tiger-a, za Cebu. Nisam sigurna kolika je norma za rucni prtljag kod njih, jer bilo bi najbolje da se odmah prepakujem, da velika bude 10kg i onda trcim na sledeci let. Svi nesto premeravaju, 7kg je dozvoljeno. Necu da me posle cimaju sto imam vise u rucnom, kad vec imam placenu torbu do 20kg, stavicu kesu nazad u veliki ranac. Koliko god da zurim, koliko mi vremena treba da izvadim jednu kesu?? Neki put sam stvarno kreten. Zamolila sam devojku na check in-u da mi da neko sediste napred, ukoliko je moguce. Dobila sedista br. 2 J Jos je napisala na papiru da moli da se torba ubaci poslednja i izvadi medju prvim, jer sam na konektovanom letu. Milina J
Pocinje opet adrenalin da me cepa.

U avionu ledara. Sva sreca sto imam duks, pa sam i jaknu obukla, inace bi se sledila. Ne znam kako ovi ljudi sede u kratkim majicama.
 Poleteli smo desetak minuta ranije, pa mi i to ide u prilog.
Trcim po torbu, stigla je za manje od 15 min i odmah da se cekiram. Pa do poslednjeg check in-a ima jos 40 min. Kakvo olaksanje…Drugi let je air bus-om, nema nas ukupno ni 15, pitam se zasto me je stavila da budem na exit-u, kad je tako prazno? Rekla sam joj da mi je svejedno, samo da sam stigla na vreme..
Cim se izadje iz aviona, uzimaju se stvari i tu se nalazi stanica za trocikl i brod.

50 PHP je trocikl do luke i 100 PHP brod.
Na aerodromu prodaju karte za 250 PHP ( trocikl+ brod). Onda u luci ponovo treba uzeti trocikl do jedne od stanica ( station 1, station 2, station 3).Eto neke crnkinje na brodu sa mnom, nema puno stvari, daj da vidim gde ce ona. Ide u resort od 100$ po noci.
Na koju stanicu da idem? Bila sam bukirala smestaj, koji sam u medjuvremenu otkazala, jer nisam znala gde cu ici na kraju. Idem prvo da proverim to mesto. Nalazi se na stanici 1. Inace, na stanici 3 se moze naci najpovoljniji smestaj.
Dolazim do hotela, preko blata, u ulici gde se sve raspada. 

Imam samo skicu koju sam skinula sa neta, ali sam nasla. Ne svidja mi se nista. Ni okruzenje, deluje mi nebezbedno, nema natpisa nigde. Euforija koja me hvatala na aerodromu i tokom leta je potpuno nestala. Sta cu da radim?? Devojka koja radi tu mi je rekla da imaju sobu, cena je 30$( na netu je pisalo 20$ a/c + wi fi)  ali treba da znam da nemaju struje  uglavnom, tako da nema a/c a ni neta ( neta bude na kratko ali je slaba konekcija). Jaoo, jaoooo!!! Za klimu me bas briga, ali kako da nemam net, a mama i dalje ne zna da se Jelena vratila,a nema smisla da to sazna od nje. Idem dalje, krenucu pesaka pa cu pitati usput. Plazu jos nisam videla. Sledeci u koji sam usla, nalazi se na gl.putu. 2800 PHP (66 $ otprilike). Sve bolje od boljeg.

Idem do plaze da bar vidim o cemu se ovde uopste radi. Posto nema struje, a nema ni neta, a nemam ni puno baterije na laptopu, ne znam ni kako da bukiram nesto online. Kako cu da uzmem karte za Manilu?

Plaza je savrsena! Sad mi je vec lakse malo, ali sam i dalje u problemu.Vozac trocikla je rekao da na stanici 1 moze da se nadje za 1000PHP, idem tamo. I kao porucen, isto dolazi. Ovo mi je veliki trosak sad, jer cu sve morati da placam sama, a to nisu cene na koje smo racunali. Pritom su izgleda digli cene , zbog cele ove katastrofe koja ih je zadesila. Odvezao me na drugu stranu ostrva, da mi pokaze sobu za 800 PHP, ali gazda nije bio tu. I onako mi se nije ostajalo tu, nema nicega, a taj deo plaze nije za kupanje, jer popravljaju brodove. Preselo mi sve.
Umorna sam jako, vruce mi je, smrdim i spava mi se. Nisam mogla da se setim imena hostela, o kome sam pricala sa drugarom koji dolazi ovde u januaru. Tamo je krevet oko 9-13e po noci. Na kraju sam uzela sobu, za 15$. Deluje cisto, gazdarica zivi tu, na poslednjem spratu sam, ok  je. Sa ulice do nazovimo ove filipinske kuce je ruzan prilaz, ali mi je soba ok. Sad samo da se istusiram i legnem.

Rano mi je jos, ustacu u 22h i sta onda da radim..Setala sam se plazom, vratila oko 18h. Muzika se cuje na donjem spratu. Cap, nema struje. Divota J zaspala sam u roku od 2 min.

Dan 18: Odoh sama za Manilu

Posle svih onih situacija sa letovima, plasim se da zaspim. Stavila sam alarm u 07:10h, let mi je tek u 12: 55h, ali treba stici ranije na aerodrom.
Jecin let je pola sata kasnije.
Isti putem idemo nazad, samo smo zaboravile na kom izlazu sa metroa, smo izasle iz shuffle bus-a. Ovi sa recepcije nam rekose kako za aerodrom ide bus 1 i 99, ali nesto mi to smrdi. Ko zna za koji aerodrom to ide..Idemo isto kao sto smo dolazile, mislim da je shuffle bus 2.  Kod neke knjizare treba da budemo. Prolazi bus br.1. Pitamo vozaca da li ide na aerodrom…da li da komentarisem da su nas opet bledo gledali? Sirim ruke, izigravam avion..nista!! Ni osmeh, jebeno nista! Nema veze, jos malo i odoh odavde.
Sreca pa ka aerodromu, nema guzve. Stigle smo 4h pre leta. Dok nadjemo gde sta kako. Idem opet da premerim torbe, da stavim nesto u kesu, pa tu kesu posle u ruke, kao rucni , na letu za Boracay. Ako stignem na let, kapiram da ce sa kilazom biti ok.

Drzali su me na check-in u skoro sat i po! Pitaju gde putujete iz Manile? Za Boracay kazem. Gde je karta za Boracay? Pa nemam, uzela sam preko neta, uostalom preko vase kompanije je, pa proverite. Ali imam kartu iz Manile za Cebu, jer sa Cebu letim za Boracay..bla bla bla..objasnjavanje..niko nista ne kapira..U cemu je zapravo bio problem: mora da se pokaze izlaz sa Filipina! Pa tako reci! Ajde da se nigde ne prica engleski, njihovo pravo, sistem ili sta vec ali na internacionalnom aerodromu??  Uzese mi torbu, posle 2 min poce da piski kao ludo. “Vasa torba?”- kaze isti sluzbenik. “Da”-kazem ja. I muka mi je vise od svega.
- “ Imate 3 upaljaca “
-“ Zar sad ne sme ni u check in prtljagu ??”, kako god..bar znam gde sam ih stavila.
Ajde opet, skidaj torbu, stavljaj kroz skener..cekaj 2 min..nista..i opet, poce da pisti!!
Imam 11 kg sve ukupno od toga mi je vise od 5kg tezak sam ranac!
Jos jednom na skener…sve je ok..Aleluja!
Pocinje cuka da mi radi. Nije mi svejedno da idem sama za Filipine. Bas mi nije svejedno, ali kapiram ako ne budem napustala aerodrom u Manili da ce sve biti ok.
U jednom trenutku su mi zasuzile oci, a onda sam se zapitala da li sam normalna? Ako ne bude ok, odlazim odande, sta se brinem za dzabe.

Upoznala sam dve zene, Filipinke, sa kojima sam na istom letu. Kazu da je na Boracay-u i Palawan-u, ok. Tako da ne brinem. Jedna od njih cak drzi i neki resort, ali sa cenom od 40$ po danu. Hvala lepo..Bitno je da je bezbedno, bicu u hostelu..Naci cu vec nesto. Pitale su me koliko ostajem u Manili, rekla sam da imam sutra ujutru let, ali da cu ostati na aerodromu i necu ga napustati. Slozile su se da je to pametan izbor.

Treba da se potrudim samo da spavam na ovom letu, da bih mogla da pazim na stvari celu noc.
Ma bice sve nego ok. Od danas sam zvanicno solo-traveler . Ko zna, mozda mi se vise i svidi.
Nema tu sta da se ja ljutim ili ne slazem sa necim. Svako je slobodan i treba da radio ono sto hoce. I za mene je to ispravna stvar. Ali to vazi za sve, pa i za mene.
Ulazim u avion. NASMEJANO LICE!! “ Welcome to Philippine Airlines” J

“Welcome to you too, it’s so refreshing to see smily faces again”, rekoh.
Vec mi je bolje. Sve je vec lepse. Napustam Kinu.
Posle klope sam odmah zaspala. Bas cu da vidim koliko mi vremena treba da uzmem torbu sad , da znam kolike su mi realne sanse da stignem na sledeci let..Cimali su me malo na policiji jer nam pocasna konzulka nije potpisala vize, ali kad je video da imam dosta viza, samo je lupio pecat..Samo mi je jos to falilo..Ju,ju..
Torba je bila tu nakon 20 min.
Otisla sam u Philippine airlines da se raspitam kolike su mi realne sanse da stignem na let ili da pomeram uz doplatu, otkazujem ili sta vec. Kazu, ako se cekiram online, mozda cu uspeti sve.  Zamolila sam ih da me oni cekiraju, kazu, let je tek sutradan, ne moze sad. Ok. Necu da se nerviram, pozuricu, ako uspem uspem, ako ne, ili cu da ostanem na Cebu ili cu uzeti drugu kartu i to je to. Ima da kosta, nesto drugo ce morati da trpi onda, ali tako mora.
Let za Cebu mi je sa terminal 4, a trenutno sam na terminal 2. Cekam shuffle bus na B 14, ne znaju na koliko ide, ali mi se ne zuri. Taman da ubijem vreme. Cekala sam sat i po! J
Lepo, toplo, ljudi nasmejani..Nista mi ne smeta..Pocinje i kisa,ma nista mi ne smeta..Ljudi stoje na stanici, pevaju.
Dolazim do terminala.Ako nemas kartu, ne mozes da udjes unutra. Bezbedno je.
Radi tv, neki muzicki program, tipa “Idol”, “X-factor” i sl..Panduri koji se setkaju pevaju, ljudi koji rade na check in-u pevaju, putnici pevaju J)))))) Ne mozes da se ne osmehujes! Divno osecanje imajuci uvidu da sam jako cupava i smrdljiva i da se osecam ruzna kao govno..cupavo govno! :P

Internet radi, taman cu da postujem neki blog, popricam malo i proci ce brzo.
Prosla ponoc, da se cekiram online, ne moze. Zovi opet Grke ( preko njih stalno uzimam karte). Kapiram da me svi vec znaju tamo, jer sam u poslednjih nedelju dana, bila na vezi sa njima min 4h!

-“Mrs. Marjanovic?”

- Ta sam.

- Ne mozete da se bukirate online, jer se radi o udruzenom letu dve kompanije Philippine Airlines i Pal Express

Zasto mi to nisu rekli u Philippines-u onda. Kako god. Odustajem. Ako stignem, stignem. Imam opciju sad da se vracam na Terminal 1, ali ne znam da li im ofis radi, i ne znam koliko cu cekati bus za tamo, pa za nazad..Trcacu odmah po izlasku iz aviona, pa kako mi bude…Moglo bi nesto da se gricne, pa da se zapeva J

Welcome to Philippines J