Dan 69 : kradja

Nha Trang. Prvi utisak: Rusi, Rusi, Rusi, ruski, ruski, ruski. Neverovatno je koliko Rusa ima, koliko je sve napisano na vijetnamskom i ruskom. Engleski se jako slabo prica ali se zato ruski parla sve u sesnaest.
Treba da nadjem ATM, da podignemo pare, ali mi svuda daje po 2 miliona ( oko 100$) da podignem samo. Svez sokic? sto da ne. Ananas i mango, molim. Sacekajte, kaze lik.
Vidim da ne cede nista, uzima neku flasu i sipa iz nje. Nema veze, necu da budem zakeralo, mozda je spremila malopre. Ali cvrc, kad sam uzela, ono gorko, pokvareno.
- Ne, ovo necu da pijem. Napravite mi novi.
Bakuta me pogleda sa takvim gnevom, poce verovatno da psuje i uze i baci mi pare na ulicu.
Zanimljivo.

Plaza je cista, prostrana, duga kilometrima. Svrckale smo se malo pored plaze, ali kako nije bilo sveze cedjenih sokova nigde uz obalu, vratile smo se do centra.
Toplo je ali ne pretoplo. Blagi povetarac. Na ulicama nema puno guzve i dosta radnji je zatvoreno zbog praznika.
Ne mogu da prestanem da mislim na Jon-a. Tako sam zamisljena i pomalo izgubljena.
U jednom trenutku bacam pogled na Jelenu i vidim kako dvojica likova na motoru vuku nesto iz njenih ruku!! Mahinalno okrecem ranac i stavljam ga na grudi i krecem da trcim ka njoj, vristeci "stopppppppppp". Decko koji je vukao aparat se na trenutak zaustavio a onda su upalili motor i krenuli da vuku. Srce je krenulo da mi se cepa! Ista emocija kao u Peruu sa taksijem. Verovala sam da ce uspeti da trgne iz ruke. Krecemo da trcimo za njima, znajuci da ne mozemo da stignemo. Od lokalaca niko nista. Zaustavljamo neke likove na motoru, sad cemo da ih jurimo. Nismo odmakli vise od 50m kad su se zaustavili jer je policajac bio tu da mu ispricamo sta se dogodilo. Moramo do stanice. I onda od stanice do stanice, koja je prava itd. Klasicno gubljenje vremena. Sreca u celoj situaciji je ta, da covek sa kojim sam ja dosla na motoru do policijske stanice, zivi u tom kraju i video je citav dogadjaj. Ne zna kako se zovu ta dva momka, ali zna ko su. To nam automatski povecava sanse da ih  uhvate.
U stanici smo bile skoro 2h, dok je Jelena pisala izjavu otisla sam da uzmem vijetnamski broj, da mogu nekako da nam jave ako se nesto desi. Tu zapazih veliku info tablu sa slikama ljudi.
-izvinite, jel su ovi ljudi nestali ili su trazeni?
" trazeni su".
Toliko o tome. Od '99- '47. Gledam lica, za neke bih mozda i rekla, a za neke nikad.

Radnja sa sim karticama se nalazi samo preko puta ulice. Odjednom mi svako lici na nekog lopova, prepadam se od motora na sve strane, imam utisak da na svakom cosku hoce neko da nam nanese zlo. Da, svesna sam da je ovo preterana reakcija, ali ja sam se tako osecala.
Decko sa kojim je Jelena dosla na motoru je Vijetnamac koji zivi u USA, pa nam je dosta pomogao oko prevodjenja. On nam je i rekao da su kartice do 50.000 donga.
 Ulazim u radnju, trazim karticu, imaju, kaze 100.000 d. Jel imate neke povoljnije za 50.000?
Ona mi pokazuje dopunu od 50.000. Vadi sim karticu i sklanja pakovanje sa strane. Ali, treba mi to pakovanje. Ne, ne, ne, kaze prodavacica. Resena sam , uzecu to pakovanje, sad me zivo zanima zasto mi ne da. I na pakovanju pise 35.000. Ok. 100.000 necu placati za to. Odlazim odatle u radnju preko puta. Ista prica, samo ovde traze 150.000
Vracam se do stanice i pricam im sta se desilo. Vijetnamac iz Amerike krece sa mnom i na kraju smo dobili za 50.000.
Idemo do hotela. Vise nas ne zanima nikakav obilazak, apsolutno nista, jedva cekam samo da se dovucem sobe. Vracaju mi se slike iz Cusca, trcanje niz one stepenice. Razmisljam sta je jos moglo da se desi i osecam se lose i nebezbedno.
Nakon 3h otprilike, zvoni Jeci telefon. Iz policije. Traze da se nadjemo radi nekih detalja.
Ok, dolazimo do stanice. " Ne, ne" odgovori pandur. "Doci cemo mi do vas".
Svasta. I zaista posle 30 min pojavi se isti pandur iz stanice, sa jos 2 lika. Krenite sa nama.
????
Gledam u Jelenu, nista mi nije jasno. Gde idemo sad i zasto? Ulazimo u auto, on predstavlja sefa odeljenja, mator neki lik, i vozac koji je kolega. Ni da beknu engleski. Kazu jako im je zao sto nam se to desilo, a prvi put smo u Vijetnamu, pa hoce da nas izvedu na kafu.
Seli smo nedaleko u neki kafic. Popismo kafu, o "detaljima" dogadjaja nije bilo ni reci. Pricali smo o Srbiji, cime se bavimo, gde smo putovali itd. Kad se pojavi pitanje, posto smo eto ostali bez aparata i nemamo nikakve slike Nha Tranga, oni bi voleli da nam pokazu grad, veceras. Ma nemoj!!! A jel bi voleli? e pa mi ne bismo!
Hvala lepo na pozivu, nocu se nista ne vidi a i umorni smo od svega. Vratise nas do hotela. Hocu da palimo odavde! Preseo mi je Vijetnam. Slusala sam o tome kako su ljudi generalno grozni. Ne volim takve stavove, jer i ja sam iz Srbije, a ni mi nismo nesto preterano popularni kod drugih nacija. Ima nas raznih svuda. Ali cinjenica je, da ce na vise mesta u Vijetnamu pokusati da vas zajebu i izvacare za pare i da je otimacina na ulici, rutinska stvar.
Odmorile smo malo i krenule do agencija da kupimo kartu za bilo gde. Nema! Kako nema! Pa praznici su i sve je puno, da ne pricam o tome da su karte preskupe, pa kostaju po 75$ u jednom pravcu, a avion je 5 miliona za Hanoi!
Na putu do kuce, kupile smo rum. Cirkacemo u sobi pa idemo u "why not" da se izdjuskamo. Treba se osloboditi te negativne energije.
Sutra ce biti bolji dan.

Dan 67 -68 : crvene dine

Da li ici do grada ili na crvene dine ili do tornja?
Idemo do tornja. Uhvatile smo lokalni autobus, kazu da staje tamo.
Nema autobuskih stanica, vec bus staje svuda kada ljudi mahnu. Nije mi jasno kako smo se vozile stalno istim busom, sa istim vozacem i kondukterom, a toliko ih ima.

Krenule smo kasno, pa nam nije ostalo mnogo vremena, ali mozemo da iznajmimo motor taksi pa da idemo na zalazak do crvenih dina. Ako smo Jon i ja mogli da se vozimo sa jos jednim likom na motoru, mozemo i nas dve.
Osim crvenih postoje i bele ali se nalaze na 45km odatle.
Vetar je duvao toliko jako da smo jedva uspele da se slikamo. Kosa, lice i vrat, da ne govorim o garderobi su bili puni peska.

Dolazimo sutra opet.
Stize me umor od svega ranije.
Gledala sam neke slike pescanih dina iz Maroka, ovako samo jos misticnije ih zamisljam.
Jedva cekam Maroko!

Treba da nastavimo put dalje. Gde? za Nha Trang. Pojavio se problem. Nema karata, ni za bus ni za voz
 ( voz je u Vijetnamu inace skuplji nego bus). Ali, ipak smo uspele. Krecemo sutra u 14h.
Plazo, dolazimo!

Dan 66: Mui Ne

Nisam spremna za rastanak. Necu biti tuzna, obecala sam , ali mi je tesko.
Od momenta kada smo se upoznali nismo se razdvojili ni sat vremena. Nisam do sada o tome razmisljala ali je tako. Ide mi se kuci.

Uzele smo karte za Mui Ne, u 15h a Jon pali za Dubai veceras, pa za Abu Dhabi.
Samo razmisljam o tome kako ce biti kad se vratim, gde, sta, kako..Ne, ne..ne smem nikako da se opteretim, lepo je ovako kako je..Opusti se. Bice kako treba da bude, zlatno pravilo.
                                        
Mui Ne. Stanica.
*Ovo cudo kod pete mi se upalilo opet, eto kad necu da nosim carape na japanke :) bolje mi je bilo dok sam bila u patikama.
Sve natpisi na ruskom. Pravo turisticko mesto. Cene udaraju po usima. Smestaj od 30-60$ za noc. Veceras je jos Nova god. uf uf..raspadam se! Jos od Jonovog rodjendana, pa od sinocnog ludovanja i sve me stize.
Nasleteli smo na finu sobu za 15$, ali imaju slobodnu samo za jedno vece.
Na kraju smo stvarno imali srece. Dobili smo sjajnu sobu od 45$ za 15$ ! sazalili su se kad su nas videli onako raspale i umorne od " puta" na novogodisnje vece. Ko sirocici...hahahahha:) Moje zelene salvare se potpuno raspadaju, torbu ne mogu da nosim vise, mnogo mi je tesko. Konstantno bacam stvari ali mi torba ne postaje laksa. KAKO?
Pita Jelena jel izlazimo? Jedva sam se istusirala, ali ajde izacicemo na jedno pice.
Sredile se malo i zapalile u DJ station. U LP pise da je ok mesto.

 Ocigledno da drzi neki Rus, jer nije bilo nikog osim Rusa. Muzika je odlicna! Oni su obuceni katastrofa ali zato djuskaju fenomenalno! Od 2 mojita sam bila pijana pijana. Nismo se mnogo zadrzavale, dosta je. Idemo da kuntamo.

Dan 65: Cu Chi tuneli i vece u Lush-u

U 8.00 ispred agencije koja se nalazila na 3 min od sobe.
Vodic Moon, se jedva cuo. Sami tuneli i prica me zaista nije ostavila bez teksta. I sad nesto razmisljam kako li moji turisti dozivljavaju izlete na koje idu. Do sada, sve do jednog, nije bilo nista ama bas nista posebno. Ali James Bond ostrvo i dalje vodi prvo mesto u nasem izboru izleta.

Samo da kupite suvenire, da pucate iz puske ili kalasnjikova. 10 metaka za 17$ ako se ne varam. Kupite ciniju, kupite, kupite, kupite.

Posle podne smo se vratili sa izleta, klopali i malo odmorili jer cemo veceras napraviti haos. I bi haos! Htela sam da se obucem malo lepse i sad posto nemam problem sa parama, resila sam da kupim nesto. Uzeh crnu haljinu. Zadovoljna sam. Nemam obucu za haljinu, ali cipele ne zelim da kupujem, niti mogu da ih vucaram sa sobom. Patike se ne slazu, ali ce morati da se uklope veceras, jer planiram da igram do iznemoglosti a u japankama to nece biti izvodljivo.
Gospodin Cajnik i gospodjica Bosonoga, ovoga puta u drugacijem izdanju su zapalili podijum! :) Odlicna noc!

Dan 64: Saigon

Trebali smo da se odjavimo do 14h. Pakovanje i odlazak do Jece.
Nas dve cemo da obilazimo grad malo a popodne cemo se naci sa Jon-om da idemo zajedno do Skydesk-a.

Ah, opet sam zaboravila da kazem problem koji se provlacio vec 5,6 dana. Nisam mogla da koristim karticu. Jos od povratka sa Bamboo island-a, ne mogu da podignem nikakav kes. Da je to bio problem od dolaska u Kambodzu, pa da razumem, ali sam vec podizala novac i na kartici imam jos para.
Zvala sam mamu da proveri o cemu se radi, kaze da moze. Ali ne kaze mackurina s pocetka da su je pokrali u Bgu, i uzeli sve kartice, pa su zato u banci blokirali sve zivo! Ne, to ne kaze!
Elem, moji racuni su nesto komplikovani jer su vezani za Grcku banku koja je postala Vojvodjanska bla bla, pa imam silne racune koji su vezani jedni za druge, da ni ovi iz banke ne mogu to da rese i da mi ostave 2. Tako je i cela situacija trajala za mene podugo. Uglavnom, odlazim do banke da podignem direktno kod njih, sve je ok, cekam vec desetak minuta i na kraju dobijam odgovor da moja kartica nema 16 brojeva, pa je nemoguce podici tu. Odlepicu! Izlazim i odlazim do prvog sledeceg bankomata i bam!! Pare, pare,pare!!! ah rasterecenja! Od Jelene sam vec uzela 100, od Jona 100, ali mi to stvara opterecenje. Necu nikome nista da dugujem ni da razmisljam o tome. Zvala sam cak i moje Ruse da mi pomognu, ali sada nece biti potrebe.

U gradu se sprema parada povodom Nove godine, dosta decice u kostimima na sve strane, prava praznicna atmosfera.

Idemo do Skydesk-a, lepo ali nista spektakulatno.
Veceras odmaramo, treba da se ustane rano. Idemo u Cu Chi tunele.

Dan 63: Saigon- Jonov rodjendan

Srecan rodjendan dragi! Jeste da je u busu, nikad gorem, jeste da nam je vruce, ali sta je tu je. Daj da nazdravimo!
Prelazak u drugi autobus u Phnom-u koji je bio malo udobniji, jer smo se smestili u saragama.

Ja sam i uspela da spavam jer sam uvalila glavu kod Jona. Samo da stignemo u Saigon.
Po dolasku, Jon je poneo sve stvari i otisao do hotela a ja sam otisla sa Jelenom da nadjemo smestaj. Idemo sad nazad da nadjemo Windsor Plazu. U " pidzami" , majici bez rukava, carapama ( koje sam nosila da ne bih inficirala nogu), japankama preko carapa i normalno cupavom kosom, pojavljujem se u hotelu sa 5 zvezdica.

" Dobar dan , da se cekiram". Pogledale su me malo cudno. Moj decko je vec tu, samo ne znam u kom smo broju sobe".
"Pasos, molim". I to je bilo to. A soba ludilo! Pogled na ceo grad. I neverovatan bezobrazluk! Interneta ima u sobi ali za 20$ po danu! Cene su vec visoke ali ovo je bilo preterano!
Kupatilo, kadaa!! Za mene nije bilo vece srece! Napunili smo kadu i od miline sam mogla da zaspim.
Kako nemamo neta, idemo po Jecu pa u izlazak. Svi nam non stop govore da pazimo na stvari.
Nista i onako ne nosim sa sobom. Pare u dzepu, cigarete, upaljac i kljuc.
Prvo smo otisli do jednog kluba, pa nije bilo guzve, zatim do drugog gde je bilo ljudi ali se rano zatvorio, pa se ponovo vratili na pocetno mesto.

Ni Jonu ni meni se nije spavalo, pa smo setali, setali i pricali dok nije svanulo.
Osecam stabilnost naseg odnosa nakon ovog razgovora. Sve poprima drugu velicinu iako je jos uvek rano za bilo kakav sud.
"Dodji da vidis kako je na vrhu, idemo na bazen", rece Jon. Presvukli smo se brzinski i popeli na poslednji sprat. Grad koji jos uvek spava, sve je mirno i sunce koje lagano izlazi.
Bucnuli se, ali nije bilo romanticno vec hladno :) Nazad u sobu i spavanjac.

Dan 62: Angkor Wat i odlazak za Vijetnam

Budenje u 5h. Jon i ja smo se uspavali pa je Jelena vec pocela da ludi. Svaba ce ici sa devojkom, valjda cemo se naci tamo, nista precizno nije dogovoreno. Sredili smo samo tuk tuk, ali se na kraju ne da li je taj za nas ili je za Svabu, posto ne mozemo svi da stanemo.
Izlazak sunca na  Angkor Wat-u. Posto je Jon vec bio, onda smo pratili njegova uputstva za obilazak kako bi zaobisli guzvu.

Posle podne obilazak Nacionalnog muzeja i pakovanje. Bus nam krece u ponoc, i ide za Phnom Penh, a zatim presedanje do Saigona.
Prevoz nas je lepo sluzio do sada, ali bus do Phnom Penn-a je bio katastrofa. Generalno sam se nesto istripovala bezveze te veceri, pa nisam bila bas raspolozena. Sedista su jako jako uska, nikako nismo mogli da se namestimo, klima nije radila a Jon se pretvorio u vodu.

Dan 61 : odluka za Vijetnam

Imam utisak da smo zajedno vec mesecima. Sve se lako dogovorimo, nema tenzije, ni drame.
Smirena sam prilicno.

U Kambodzi smo vec ostali mnogo duze nego sto smo planirale, i s obzirom da necemo pomerati kartu za kasnije, ostaje nam malo dana. Kakva bi to ispala bila da smo pomerile kartu, pa to nije normalno. Hvala nebesima sto se to nije desilo.
Da li da idemo za Laos uopste? Kroz Laos se putuje 14 sati , 250 km. Ne zelim da budemo sve vreme u busu. Treba doci, pa ostati mesec dana i sve natenane. Ja sam vise bila zagrizena za Laos, a Jelena za Vijetnam. Hocu da iznenadim Jon-a, pa da krenemo svi zajedno za Ho Chi Minh. To je potpuno suprotno od onoga sto smo planirale, ali nisam ni planirala da ce mi se on desiti. Svi srecni. Jeca za vise vremena u Vijetnamu, ja za jos par dana sa Jon-om, pa cemo videti.
Idemo na Angkor da gledamo zalazak sunca.
Volim!

Dan 58- 60: Odlazak za Siem Reap

Umesto da krene za Vijetnam, Jon ce ici sa nama za Siem. To je vec odluceno. Jeste bio vec, jeste voznja od 14h, ali ides tamo gde te srce vodi. Ides tamo gde mislis da je ispravno da ides.
Autobus sa krevetima za spavanje,  milina. Nece biti tako lose.

Stigli smo jos nije svanulo. Iza velike kapije se naziru glasovi tuktukdzija. Kad navrnu pregazice nas sve.
Smestaj smo nasli odmah. Siem Reap temple villa. Dobro izgleda, samo smo dobili prljave peskire!!
Treba da se cujemo i vidimo sa Danom. Ona zivi u Siemu.
Predlozila je da se ide za floating village, samo sto u kolima nema mesta za nas troje. Nista, neka Jelena ide sa Danom, a Jon i ja cemo doci tamo. Dogovorili smo cenu za tuk tuk, da nas odveze do luke gde se uzima brod do plutajuceg sela. Ono sto nam niko nije rekao jeste da postoje 2 luke, priblizno isto udaljene, na suprotnim stranama. Karte su bile preskupe, Dana se javila da su u drugoj luci. Kazemo tuktukdziji da nas vozi do druge luke, on trazi jos 20$ za to i tu krece rasprava. 12-15$ kosta tuk tuk za ceo dan, kakav je ovo bezobrazluk!
Odustajemo! Odosmo mi na krokodilsku farmu i obilazak, pa cemo se naci kasnije.

Posto nas tuktukdzija nije hteo da nas vrati, zaustavili smo motor taksi. Moj dvometras i ja zajedno sa vozacem motora. Kako smo se spakovali nas troje onako, ne znam, ali smo se spakovali. Jon je seo do vozaca, ja sam svoje noge prebacila preko njegovih i drzala se rukama za njega, dok je on rukama drzao moje noge :) Pis zivi! da sam mogla to da snimim samo :))

Krokodilska farma je obicna glupost. Tu dovode ruske turiste da im uvaljulju posle suvenire od po 100 $.
Popodne smo isli uz indijsku klopu i kupanje na bazenu.

Dan 56-57 : Koh Ru- Honeymoon :D

Po samom dolasku na Koh Ru, razocarenje. Nema veze sa fotografijama koje sam videla na googlu. Zasto? zasto? nista, mozda onda uspemo da se vratimo onim brodom u 14h pa da palimo za Koh Rong. Bas bezveze. Toliko sam toga cula, i ne zelim da mi se ovo osecanje narusava u bilo kom smislu.

Idemo na drugu stranu ostrva. Postoje samo 2 plaze, mali broj ljudi, dva bara i to je to.
Na drugoj strani je lepse. Dosta je drugacije od onoga sto smo imali na Koh Rong  Samloem-u.
Nasli smo bungalov, poslednji opet. Dnevni boravak, spavaca soba na spratu, tus i veranda sa pogledom na more. Tako romanticno, tako posebno.
Ljubav cveta! Da, sto se mene tice ja sam bila na medenom mesecu. Dok smo lezali na plazi, slucajuci talase zaista sam to i pomislila. Nikad nisam ni razmisljala o medenom mesecu. Jesam o udaji, ali medenom mesecu ne. Odakle to poredjenje sa medenim mesecom, nemam blage veze, ali da, to su mi bile misli. Osecanje leprsavo, krajnje zaljubljeno i ususkano, momenti kada ti je sve lepo i toplo i nista te ne mrzi, pa jos sve to na plazi gde nema skoro nikog.
Pomislila sam na trenutak da to i izgovorim, ali sam se ugrizla za jezik.

Nije proslo puno vremena kada je Jon izgovorio bas tu recenicu!! I onda smo poceli da pricamo ljudima da smo ovde zaista na medenom mesecu..:)))))
I sada ne skidam osmeh sa lica dok pisem o tome.
Heaven i'm in heaven!

Dan 55: poker vece

Dogovorili smo se da cemo danas krenuti nazad na kopno. Moram da se nadjem sa Jelenom, da vidimo sta cemo dalje. Treba raditi vizu za Vijetnam, vizu za Tajland, svasta nesto treba, a ja samo hocu da budem sa Jonom. I to je jedino ispravno uraditi.
Brodom nazad. Evo sranja. Jon je skakao sa broda i izgleda da mu je pukla bubna opna. Grrrr!
Elem, nasla sam Jelenu u sobi koju smo uzeli pre odlaska na parti. Lako smo se dogovorile. Idem sa Jonom na Bamboo island, kad se vrnem palimo za Siem Reap i to je to.
Imam pritisak zbog vremena i svega sto se desava. Ne zelim da preuvelicavam nesto zbog toga sto se nema vremena, a opet toliko se osecam poletno i iz casa u cas sam sve vise i vise zagrizena. Poslednji put kad sam se priblicno osecala je bilo pre 8 godina, kad sam upoznala Nikosa.
Jon i ja smo uzeli sobu u "Smile" guestu. Svejedno mi je gde sam , sve mi je svejedno, ne razdvajamo se. Veceras palimo za casino da igramo poker! Poker! Poker! Poker!
Obozavam poker, ne casino , vec poker. Minimum buy in 100$. Jon je igrao, pokazivao mi karte, uzivala sam! Sreca je krenula! Osvojili smo dosta para, bas dosta! Jon je insistirao da idemo u hotel sa 5 zvezdica da se castimo.
A soba, ludilo. Veliko kupatilo sa kadom!! Veliki stakleni prozor koji gleda na spavacu sobu i staklena vrata sa pogledom na more!
Sve ide kao po loju! :) Me happy!

Dan 54: Gospodin Cajnik i gospodjica Bosonoga

Budim se, vec je svanulo. Oko mene nikog. Vucem onaj carsaf i krecem do Paradise bar-a da vidim gde su ostali. Mali brod vozi putnike ka velikom. Upitah Lion-a o cemu se radi, kaze brod ide nazad za Sihanoukville. Ok. Ocekivala sam bar da ce mi se javiti pre nego sto odu, mada sam isto tako mislila da brod ide u 6 popodne. Svaba je tu, sa nekom devojkom.
 "Jel ides?"
-" ne, zar ti nisi htela da ostanes?"
-"jesam, ali se nista nismo dogovorili. Mislila sam da ce se bar javiti da idu."
Gledam Svabu, gledam brod koji ide, onako nasminkana u sportskom sorcu i majici koja svetluca, bez ikakve obuce mogu misliti na sta licim. Ostajem. Svaba i ja smo seli na plazu i gledali u vodu. Hocu kafu.
Otisla sam do bara, Lion rece da moram da sacekam. Tu se nalazila devojka iz Velsa, sa jos par ljudi. Mrzi me da pricam i niko mi ne deluje interesantan, ne znam sta bih sa sobom, a ona ne prestaje da prica. Dosla je sa dva druga, a jedan je napravio haos i otisao i ne mogu da veruju bla bla bla, i svakom ko dodje ista prica iz pocetka.
Pocela sam da caskam sa Englezom za sankom. klasika: odakle si,itd, smaracina..Ni njemu se nesto preterano ne prica sa mnom, sve je vise proforme radi..
Idem da jedem! :) Hoce neko sa mnom? i krenuse svi.
Uvalismo se u jastuke, jedino sam ja jela. I najedared krene prica! Umorna ali spokojna, osecam kako me sunce mazi po kozi. Mazim i hranim psa koji se tu mota, prica ne prestaje i Englez i ja se samo nadovezujemo. Ovo dvoje su vec nebitni, stoje tu kao dekoracija. BUM!
Ne znam koja je to recenica, ne secam se da li je pre citanja pesme ili ne, ne secam se nicega ali se secam da sam po prvi put u zivotu osetila KLIK! Mentalni klik. Tako brzo, tako neocekivano i tako spontano. Jel moguce?  Nothing is impossible my dear !!
Ne znam da li je vreme stalo, ne znam koje cudo se dogodilo, kakva nebeska magija ili prasina nas je posula. Nista ne znam, i nisam razmisljala o tome. Sta god da je, pomislih u sebi, pa makar i na par minuta, hocu da se prepustim i uzivam u tome. Pomalo u strahu da ne bude neke recenice, reci, nekog gesta koji se narusiti sve to, ali nije.
Gospodjica bosonoga je ispunjena neocekivanom silom lezala na jastucima ispijajuci kafu dok je Jon i dalje pio njegovo pice, naravno iz cajnika.
Ajmo na kupanjac. Vukljam ranac, sva sreca nije tezak.
Ovo je nalepse mesto na planeti! Sigurno ima i boljih mesta ali osecaj i emocije koje su me obuzele nisam imala apsolutno nikad u zivotu.
Kupali smo se, setali, pricali. Umorna sam ali ne zelim da spavam, ne zelim da trosim vremeee, jedino mi vreme treba. Potpuno sam izgubljena u vremenu i prostoru. Sto Jon kaze, moguce da je i geografija ucinila svoje, ali zelim da ovo traje zauvek. U jedno sam sigurna, da smo se upoznali da bilo kojem drugom mestu, nasa prica bi ostala na nivou odakle si, cime se bavis, gde ides i tu bi se zavrsila. Jednostavno je bilo predodredjeno da se desi, jer na ovo nije moglo da se utice. To me cini srecnom.
I dok citam sada ovo sto napisah, shvatam da ne mogu da prenesem tu emociju. Ne mogu da nadjem reci da objasnim sta mi se desilo. Necu se muciti, doci ce samo od sebe, nekom drugom prilikom, ovo je ionako samo blog. Za moju mamu i moje prijatelje najvaznije je da sam srecna a to jesam.

Dan 53: Koh Rong Samloem & Full Moon party

Pakovanje. Torba mi se ne cini tako teska, ali izgleda prilicno glomazna. Krecemo svi zajedno, nas Steve, drugi Steve, Hariet, Adam, Jelena i ja. Resili smo da uzmemo sobu u gradu i da tu ostavimo stvari. Meni je bez poente da idem na ostrvo samo zbog zurke, tako da cu da ostanem bar jos jednu noc. Svi ostali su u tripu da se vrate prvim brodom.
Svaba je ostavio hard disk na popravci, pa smo mi Rawi, krenuli do veliikog otvorenog marketa.
Velika pijaca, nista specijalno, ali sam dobila ideju da se sredimo veceras :) Mozda da kupimo neke haljine, sto da ne :))
Nasla sam neku suknjicu, napravljenu od braon mrezica, krpica. Jeca je probavala neke haljine ali je sve mnogo kratko.
Frizer! Nakon 10 dana bi bilo krajnje vreme da operem kosu, sa nadam se neslanom vodom. Kako drugacije, nego da Jeca uradi lokne, a ja ispeglam kosu. Klasika, svako hoce ono sto nema.

Kosa mi je izdrzala mozda 4 sata :) Nema preterane vlage u Kambodzi, ali ima vetra.
Sobu smo nasli pored luke za 12 $, ostavili stvari, istusirali se i krenuli. Spakovala sam samo ves, kupace gace, sorc, cetkicu i pastu za zube i roll on.

Umesto u 17h, brod je krenuo tek sat vremena kasnije. Velika otvorena paluba, sa dusecima i lightshow-om, muzika koja gruva i raspolozenje koje raste. Naravno da sam odmah krenula da djuskam. Za malo jace od 2h koliko je trajala voznja, jako smo se dobro proveli, i ocekivala sam da to se to ludilo nastavi. Medjutim....
Dolazimo na praznu plazu, veliki bar, sluzi se klopa, pici neki reggae. Sta?
Pa ne preostaje nam nista drugo vec da pijemo kambodzijski viski.

Ovo bi mogao da bude dogadjaj na koji bi bekpekeri iz cele Kambodze dolazili samo na zurku, ali nazalost nije. Velika cista plaza, dj bina, sankovi, jedino sto nedostaje je organizacija. DJ je pustao neko tesko sranje, da smo ga molili da pusti nesto brze, kaze :" Zapalicu vas ja kasnije, sigurno ". Ma, vazi.
Da, zaboravih da kazem da sam videla Toma i Johanu. Znala sam da su otisli na neko ostrvo ali nisam imala pojma na koje. Ona je trebala da mi javi na fejsu kako je tu gde su, pa da vidimo gde cemo mi ici. To se nije desilo, a sada je jasno i zasto. Zato sto na ostrvima nema nicega. Bukvalno. Nema interneta, nema net kafea, komunikacija samo putem telefona.
Elem, oni su ovde vec 6 dana, i kazu da je ludilo. Ne moze ni da se pretpostavi kako ovo izgleda u toku dana. Uglavnom, oni spavaju u visecim vrecama koje imaju zastitu od komaraca, 2,5$ po danu. Ostajem sigurno. Najveci trip mi je bio da budem u bungalovu na drvetu ali ni ovo ne zvuci lose. Sacekacemo jutro pa cemo videti.
Svi smo se vec bili pogubili, a meni se bar prispavalo. Vece je sveze i nisam ponela nista sa dugim rukavima. Tu kod bine, su mali satori od mreza za komarce. Rece mi Steve da je sedeo tu sa Hariet, pa mi je pomogao da se smestim. Naravno da nije bilo moguce da se spava tu, muzika mi tutnji, ali sam bar malo odmarala oci. Ljudi prolaze, pricaju, djuskaju, samo da mi neko ne padne ovde. U tom trenutku nailazi neki matorac. Sta ovaj sad hoce?
"Jel ti dobro?"
 - " jeste, samo hocu malo da odmorim"
"Nemoj da se plasis, ja radim ovde, samo sam hteo da budem siguran da je sve ok. Imas vode? Imas, ok. Jel ti hladno?"
-" pa jeste malo "
-" sad cu da dodjem."
Pogledom sam ga ispratila, vidim da ide i do drugih satora i sa sumnjam da ce mi ista doneti ali ok. Aliiii, nakon 5 min eto njega sa velikim carsafom.
"Izvoli, nisam mogao da nadjem nista drugo ali sam ti doneo carsaf. Veliki je, umotaj se dobro i nemoj da ti ledja budu gola"
Savrseno!
Nisam doduse mogla da lezim tu jos dugo, a nisam ni imala snage da idem pesaka oko 1,5km do Toma i Johane, pa sam stavila ranac na ledja, umotala se u posteljinu koja mi je data, i kao beli duh hodala po mesecini trazeci zgodno mesto.
Nasla sam neko drveno postolje sa pogledom na more, sklupcala se, obmotala skroz carsafom i zaspala.

Dan 51-52 : muka

Dani ne prolaze, lete. Ne razumem kako, ali je tako. Smesna mi je sama pomisao da sam u Kambodzi htela najmanje vremena da provedem. Bila sam bukvalno u fazonu, daj da vidimo Angkor Wat i da palimo za Laos. Ali mi se ne ide odavde uopste. Vec smo kratki sa vremenom, ali niko ne mari. Svima nam je lepo.
Probudila sam se sa nekom mucninom. Neeee! Nisam kilava, sta mi se desava!!
Idem do Francuza ( mesto gde smo cesto jeli)  da doruckujem, bice mi bolje. Cim sam dosla tamo, pocelo je da mi se manta po glavi. Ne mogu nista da jedem. Uzecu vodu samo.
Prebledela sam na trenutak, poceo je da me obliva hladan znoj! Ovo mi se prvi put desilo kad su dolazili Theofilos i Petros za Beograd. Preplasila sam se na smrt!
Bacih peglu, ali i dalje nije kako treba. Necu opet da se cimam po zdravstvenim ustanovama..ne, ne...Dodjoh do sanka da pricam sa Francuzem i njegovom zenom, da mi daju neki kontakt za slucaj da ipak mora da se ide kod lekara. Kaze njegova zena da bi bilo pametno da odem da se izmasiram da me zagreju lepo, odmorim, pa ako mi ne bude bolje da vidimo sta cemo.

 Prvu masazu u Aziji sam imala bas na Otresu. Ali, to nije sve. Zena koja me masirala se zove Srai ( sigurno se ovako ne pise, ali nema veze). Masaza me nije oborila s nogu da budem iskrena, ali sam bila toliko raspolozena tog dana, pa sam zelela i nju da oraspolozim. Oki Srai, sad ja tebe da izmasiram malo. Gleda me zacudjeno, ne zna da li se salim ili ne :)
Leze ona na ledja onako obucena. Ne, ne, draga moja..skidaj to :))
Malo se zarumenela, i kako je i ona tapacirana kao ja, nije jos bas bilo lagodno. Elem, leze ona a meni jos veci merak. Prolaze ostali prodavacice i maserke, sve zabezeknute gledaju sta se desava. Nisam je masirala sat vremena, ali 20-25 min jesam sigurno. Ima 28 god i troje dece. Ovde je skoro nemoguce odrediti ko koliko godina ima. Platih joj moju masazu i izgrlismo se za kraj. E, od tog dana Srai se svakog dana javljala samo da me pozdravi i nekako smo stvorili neki odnos.

Htela sam da me masira niko drugi do Srai. Znam da ce naici u periodu od max sat vremena. I kako krenuh od Francuza ka Joe's guestu naleteh bas na nju. Srai, idemo, molim te..Nije mi dobro, jako me boli stomak, ucini nesto.
Potpuno se predala. Onaj osecaj kao kad si dete, pa ti nije dobro, pa te mama drzi sakom za stomak. Sve ti toplo, osecas energiju i emociju. Izlecena.
Lezala sam tako na suncu i sve mi je bilo potaman.

Dan 50 : vatra na plazi

Ne znam da li sam spominjala ko je sve sa nama.
Svaba je normalno clan porodice, i on ide svuda. Tu su drugi Steve( zvacemo ga Jessy) i Adam ( Englezi) i Hariet sa Novog Zelanda.

Podatak o svadbi ih je odusevio, osim Jessija i Hariet. Nista, budim Jelenu, Svabu i Adama i idemo oko 7.
Joe, vlasnik bungalova gde smo, je rekao da cemo moci da vidimo prave obicaje ako dodjemo malo ranije.
Sinoc sam stavila alarm u 6. Nije zvonioooo!!!! Probudila me vrucina. Vec je 10.30..E, jbga!
Promuvale smo se preko dana, slikale se sa mladom.

Vec par veceri unazad pricamo o vatri koju cemo paliti na plazi, ovo je prvo vece kad cemo to i uraditi. Podsetilo me na  prvo putovanje, kod Marion. Nemacka, zemlja piva, mesa  i kobasica, reda i pravila, i funkcionisanja istih.Sedenja i kuliranja na poljima, parkovima, jezerima. Bilo gde i bilo kada. Tako me i konstantno paljenje sveca, mirisljivih stapica, vatre, vraca u vreme kada sam imala sedamnaest godina.
Svaba je odradio kompletnu pripremu, sve spremno.
 Kambodzijski viski ( cena flase 1$ ) i nocna meseceva kupka.

Dan 47-49 Otres beach & Sihanoukville

Postoje ljudi koji vole da se krecu, postoje ljudi koji vole da budu na jednom mestu. Ja sam vise za vrstu aktivnog odmora, ali Otres je takvo mesto gde coveku zaista ne treba nista vise. Cini mi se da bih mogla da budem ovde doveka.
Mnogo je vec vremena proslo od kada sam pisala, pa moram dosta da skracujem. Imam samo u kratkim notama sta se desavalo, a toliko toga se desava svakog dana. Zato volim da putujem!!
                                       

Od regularnih obilazaka definitivno nema nista. Izlet koji obuhvata obilazak 3 ostrva, planiramo vec par dana, ali nikako da uzmemo karte. Svaba je cuo za neki vodopad, pa ce oni ici tamo. Ja bih da se vratim na onu usamljenu plazu i da budem u komunikaciji sa prirodom. Osecam se toliko opusteno, leprsavo. Vraca mi se kreativnost, razmisljam o pravim vrednostima. Kao podsecanje, bas kao trenutak kada sam upoznala Dragorada. Znaci da stvari idu svojim tokom, i da je bas onako kako bi trebalo da bude.
Vodim se mislju da dodjem da zivim ovde.
Otisli su.
Istusirala sam se, spremila i idem. Ali ne na plazu, idem do grada. Sa flasom vode u torbi, krenuh pesaka lagano, uzecu neki motor taxi i idem da se promuvam.
Treba mi malo prostora i vremena za sebe. Volela bih da odem negde sama na 2,3 dana. Samo da nestanem.

Gledam kuce, puteve, ljude. Hocu da osetim duh ovog mesta, koji me sve vise i vise iznenadjuje. Nebitno je sto zaista nemaju nista, nikakve uslove za zivot, u svakom smislu. Ipak, stres je skoro pa nemoguce videti na njihovim licima.
Setala sam i setala zeleci da se put ne zavrsi.
Gotovo, vracam se pesaka nazad. Ne znam tacno koliko kilometara ima, putevi su prilicno pusti.
 Toliko stvari moze da se vidi i dozivi kada se muvas kroz ljude i mesta gde su samo lokalci. Bez trunke straha. Kraj puta, kao cigan mala, muskarci se kupaju, na par koraka od njih grupica koja sedi najnormalnije pijucka nesto i caska, zene koje spremaju has i deca koja trckaraju.

Svi su mi se osmehivali, mahali, pozdravljali, pozivali. U drugacijim okolnostima, verovatno bi bila uplasena da li tuda prolaziti, posebno nocu, ali ovde zaista nema prostora za strah.
Nakon nekih pola sata, naleteh na Svabu i Novozelandjanku iz nasih bungalova, na motoru.
Cao cao, zdravo zdravo. Iznenadila se sto idem pesaka, zasto? Zato sto tako zelim :)
Medjutim, na kilometar odatle napade me kuce. hehehhe...i onda je lav postao zec. Sva sreca sto je bilo ljudi, pa su oterali dzukca, ali opet. Uzimam stap, motku i nastavljam dalje. Pevaj, pevaj..Kad se plasis, samo pevaj..I krenuh da pevam. E cvrc, na sledecem kilometru, ista situacija. Mali pas i osrednji. Osrednji poce nesto kao da laje, rezi, nista strasno, ali kako sam se pomerala priblizio se bas. Imam motku od 1,5m ali mi se nesto ne mase sa njom. Nigde nikoga. E kad hoces peske :) Nailazi neki tuk tuk. Razmahala sam se sa onom motkom strasno, sad samo da jos ovaj stane. Stop, stoooop! Nije stao ali je prikocio, dovoljno da zaustavi psa na kratko, da mogu da se udaljim. Ubrzavam korak i nastavljam dalje.
Nedaleko odatle na raskrsnici, nailazi jos jedan tuktukdzija i kaze ajde vozim te za dzabe.
Kao iz crtanog filma, samo je moja torba umesto da visi sa stapa, bila na ramenu preko vrata, da mi ne smeta dok hodam.

Opa, sta je ovo..Sator. Svadbaaa!! :)) eto zasto se treba sunjati i setati. Kad gde sta, sutra je. Kad pocinje? Kazu u 8h ujutru. Dolazim. Na samom putu barake gde zive, i preko puta sator, ukrasne stonice, zavese i sva ona kicerica koja prati svadbe.