Ustali smo kasnije, i od obilaska grada opet nema nista. I sinoc smo dogovorili sa tuktukdzijom da idemo na sightseeing, dzabe. Izlezavali smo se u sobi pa pravac aerodrom po torbu. Avio iz Singapura je sletao u 15h. Jelena je na salteru, dok Steve i ja cekiramo torbe. Cekali smo vise od sat vremena, nema torbe. Jelena se bas uspanicila, i normalno je ali desavaju se takve stvari.
Secam se na aerodromu u Limi, kako nisu stigle stvari jednoj putnici, pa ih je dobila tek skoro mesec dana u Argentini. A najgora stvar je da nemamo kome da se obratimo. Na sajtu ne postoji email,tako da ne znas ni koga da trazis. Postoje samo telefoni u Singapuru i Australiji, ali ne daju nikakve informacije o tome kome da se obratimo ili ko je odgovoran. Bas cudno. I tako se drndamo sa njima, daju nam brojeve koji nisu ispravni, zatim brojeve na koje se niko ne javlja i tako u nedogled.
Nema poente ostajati ovde i cekati torbu. Svakoga dana govore kako ce sutra sigurno doci, a evo vec 3 dan kako je nema.
Ako ostajemo ovde, onda cemo bar da uradimo vize za Tajland, da ne bude uzaludno.
Treba samo da se opustimo. Kad si smiren i opusten, stvari se resavaju same od sebe.
Kad je pala noc, Jelena je rekla: „ Ako torbe sutra nema, mi idemo“.
No comments:
Post a Comment