Dan 47-49 Otres beach & Sihanoukville

Postoje ljudi koji vole da se krecu, postoje ljudi koji vole da budu na jednom mestu. Ja sam vise za vrstu aktivnog odmora, ali Otres je takvo mesto gde coveku zaista ne treba nista vise. Cini mi se da bih mogla da budem ovde doveka.
Mnogo je vec vremena proslo od kada sam pisala, pa moram dosta da skracujem. Imam samo u kratkim notama sta se desavalo, a toliko toga se desava svakog dana. Zato volim da putujem!!
                                       

Od regularnih obilazaka definitivno nema nista. Izlet koji obuhvata obilazak 3 ostrva, planiramo vec par dana, ali nikako da uzmemo karte. Svaba je cuo za neki vodopad, pa ce oni ici tamo. Ja bih da se vratim na onu usamljenu plazu i da budem u komunikaciji sa prirodom. Osecam se toliko opusteno, leprsavo. Vraca mi se kreativnost, razmisljam o pravim vrednostima. Kao podsecanje, bas kao trenutak kada sam upoznala Dragorada. Znaci da stvari idu svojim tokom, i da je bas onako kako bi trebalo da bude.
Vodim se mislju da dodjem da zivim ovde.
Otisli su.
Istusirala sam se, spremila i idem. Ali ne na plazu, idem do grada. Sa flasom vode u torbi, krenuh pesaka lagano, uzecu neki motor taxi i idem da se promuvam.
Treba mi malo prostora i vremena za sebe. Volela bih da odem negde sama na 2,3 dana. Samo da nestanem.

Gledam kuce, puteve, ljude. Hocu da osetim duh ovog mesta, koji me sve vise i vise iznenadjuje. Nebitno je sto zaista nemaju nista, nikakve uslove za zivot, u svakom smislu. Ipak, stres je skoro pa nemoguce videti na njihovim licima.
Setala sam i setala zeleci da se put ne zavrsi.
Gotovo, vracam se pesaka nazad. Ne znam tacno koliko kilometara ima, putevi su prilicno pusti.
 Toliko stvari moze da se vidi i dozivi kada se muvas kroz ljude i mesta gde su samo lokalci. Bez trunke straha. Kraj puta, kao cigan mala, muskarci se kupaju, na par koraka od njih grupica koja sedi najnormalnije pijucka nesto i caska, zene koje spremaju has i deca koja trckaraju.

Svi su mi se osmehivali, mahali, pozdravljali, pozivali. U drugacijim okolnostima, verovatno bi bila uplasena da li tuda prolaziti, posebno nocu, ali ovde zaista nema prostora za strah.
Nakon nekih pola sata, naleteh na Svabu i Novozelandjanku iz nasih bungalova, na motoru.
Cao cao, zdravo zdravo. Iznenadila se sto idem pesaka, zasto? Zato sto tako zelim :)
Medjutim, na kilometar odatle napade me kuce. hehehhe...i onda je lav postao zec. Sva sreca sto je bilo ljudi, pa su oterali dzukca, ali opet. Uzimam stap, motku i nastavljam dalje. Pevaj, pevaj..Kad se plasis, samo pevaj..I krenuh da pevam. E cvrc, na sledecem kilometru, ista situacija. Mali pas i osrednji. Osrednji poce nesto kao da laje, rezi, nista strasno, ali kako sam se pomerala priblizio se bas. Imam motku od 1,5m ali mi se nesto ne mase sa njom. Nigde nikoga. E kad hoces peske :) Nailazi neki tuk tuk. Razmahala sam se sa onom motkom strasno, sad samo da jos ovaj stane. Stop, stoooop! Nije stao ali je prikocio, dovoljno da zaustavi psa na kratko, da mogu da se udaljim. Ubrzavam korak i nastavljam dalje.
Nedaleko odatle na raskrsnici, nailazi jos jedan tuktukdzija i kaze ajde vozim te za dzabe.
Kao iz crtanog filma, samo je moja torba umesto da visi sa stapa, bila na ramenu preko vrata, da mi ne smeta dok hodam.

Opa, sta je ovo..Sator. Svadbaaa!! :)) eto zasto se treba sunjati i setati. Kad gde sta, sutra je. Kad pocinje? Kazu u 8h ujutru. Dolazim. Na samom putu barake gde zive, i preko puta sator, ukrasne stonice, zavese i sva ona kicerica koja prati svadbe.