Nha Trang. Prvi utisak: Rusi, Rusi, Rusi, ruski, ruski, ruski. Neverovatno je koliko Rusa ima, koliko je sve napisano na vijetnamskom i ruskom. Engleski se jako slabo prica ali se zato ruski parla sve u sesnaest.
Treba da nadjem ATM, da podignemo pare, ali mi svuda daje po 2 miliona ( oko 100$) da podignem samo. Svez sokic? sto da ne. Ananas i mango, molim. Sacekajte, kaze lik.
Vidim da ne cede nista, uzima neku flasu i sipa iz nje. Nema veze, necu da budem zakeralo, mozda je spremila malopre. Ali cvrc, kad sam uzela, ono gorko, pokvareno.
- Ne, ovo necu da pijem. Napravite mi novi.
Bakuta me pogleda sa takvim gnevom, poce verovatno da psuje i uze i baci mi pare na ulicu.
Zanimljivo.
Plaza je cista, prostrana, duga kilometrima. Svrckale smo se malo pored plaze, ali kako nije bilo sveze cedjenih sokova nigde uz obalu, vratile smo se do centra.
Toplo je ali ne pretoplo. Blagi povetarac. Na ulicama nema puno guzve i dosta radnji je zatvoreno zbog praznika.
Ne mogu da prestanem da mislim na Jon-a. Tako sam zamisljena i pomalo izgubljena.
U jednom trenutku bacam pogled na Jelenu i vidim kako dvojica likova na motoru vuku nesto iz njenih ruku!! Mahinalno okrecem ranac i stavljam ga na grudi i krecem da trcim ka njoj, vristeci "stopppppppppp". Decko koji je vukao aparat se na trenutak zaustavio a onda su upalili motor i krenuli da vuku. Srce je krenulo da mi se cepa! Ista emocija kao u Peruu sa taksijem. Verovala sam da ce uspeti da trgne iz ruke. Krecemo da trcimo za njima, znajuci da ne mozemo da stignemo. Od lokalaca niko nista. Zaustavljamo neke likove na motoru, sad cemo da ih jurimo. Nismo odmakli vise od 50m kad su se zaustavili jer je policajac bio tu da mu ispricamo sta se dogodilo. Moramo do stanice. I onda od stanice do stanice, koja je prava itd. Klasicno gubljenje vremena. Sreca u celoj situaciji je ta, da covek sa kojim sam ja dosla na motoru do policijske stanice, zivi u tom kraju i video je citav dogadjaj. Ne zna kako se zovu ta dva momka, ali zna ko su. To nam automatski povecava sanse da ih uhvate.
U stanici smo bile skoro 2h, dok je Jelena pisala izjavu otisla sam da uzmem vijetnamski broj, da mogu nekako da nam jave ako se nesto desi. Tu zapazih veliku info tablu sa slikama ljudi.
-izvinite, jel su ovi ljudi nestali ili su trazeni?
" trazeni su".
Toliko o tome. Od '99- '47. Gledam lica, za neke bih mozda i rekla, a za neke nikad.
Decko sa kojim je Jelena dosla na motoru je Vijetnamac koji zivi u USA, pa nam je dosta pomogao oko prevodjenja. On nam je i rekao da su kartice do 50.000 donga.
Ulazim u radnju, trazim karticu, imaju, kaze 100.000 d. Jel imate neke povoljnije za 50.000?
Ona mi pokazuje dopunu od 50.000. Vadi sim karticu i sklanja pakovanje sa strane. Ali, treba mi to pakovanje. Ne, ne, ne, kaze prodavacica. Resena sam , uzecu to pakovanje, sad me zivo zanima zasto mi ne da. I na pakovanju pise 35.000. Ok. 100.000 necu placati za to. Odlazim odatle u radnju preko puta. Ista prica, samo ovde traze 150.000
Vracam se do stanice i pricam im sta se desilo. Vijetnamac iz Amerike krece sa mnom i na kraju smo dobili za 50.000.
Idemo do hotela. Vise nas ne zanima nikakav obilazak, apsolutno nista, jedva cekam samo da se dovucem sobe. Vracaju mi se slike iz Cusca, trcanje niz one stepenice. Razmisljam sta je jos moglo da se desi i osecam se lose i nebezbedno.
Nakon 3h otprilike, zvoni Jeci telefon. Iz policije. Traze da se nadjemo radi nekih detalja.
Ok, dolazimo do stanice. " Ne, ne" odgovori pandur. "Doci cemo mi do vas".
Svasta. I zaista posle 30 min pojavi se isti pandur iz stanice, sa jos 2 lika. Krenite sa nama.
????
Gledam u Jelenu, nista mi nije jasno. Gde idemo sad i zasto? Ulazimo u auto, on predstavlja sefa odeljenja, mator neki lik, i vozac koji je kolega. Ni da beknu engleski. Kazu jako im je zao sto nam se to desilo, a prvi put smo u Vijetnamu, pa hoce da nas izvedu na kafu.
Seli smo nedaleko u neki kafic. Popismo kafu, o "detaljima" dogadjaja nije bilo ni reci. Pricali smo o Srbiji, cime se bavimo, gde smo putovali itd. Kad se pojavi pitanje, posto smo eto ostali bez aparata i nemamo nikakve slike Nha Tranga, oni bi voleli da nam pokazu grad, veceras. Ma nemoj!!! A jel bi voleli? e pa mi ne bismo!
Hvala lepo na pozivu, nocu se nista ne vidi a i umorni smo od svega. Vratise nas do hotela. Hocu da palimo odavde! Preseo mi je Vijetnam. Slusala sam o tome kako su ljudi generalno grozni. Ne volim takve stavove, jer i ja sam iz Srbije, a ni mi nismo nesto preterano popularni kod drugih nacija. Ima nas raznih svuda. Ali cinjenica je, da ce na vise mesta u Vijetnamu pokusati da vas zajebu i izvacare za pare i da je otimacina na ulici, rutinska stvar.
Odmorile smo malo i krenule do agencija da kupimo kartu za bilo gde. Nema! Kako nema! Pa praznici su i sve je puno, da ne pricam o tome da su karte preskupe, pa kostaju po 75$ u jednom pravcu, a avion je 5 miliona za Hanoi!
Na putu do kuce, kupile smo rum. Cirkacemo u sobi pa idemo u "why not" da se izdjuskamo. Treba se osloboditi te negativne energije.
Sutra ce biti bolji dan.
No comments:
Post a Comment