Budim se, vec je svanulo. Oko mene nikog. Vucem onaj carsaf i krecem do Paradise bar-a da vidim gde su ostali. Mali brod vozi putnike ka velikom. Upitah Lion-a o cemu se radi, kaze brod ide nazad za Sihanoukville. Ok. Ocekivala sam bar da ce mi se javiti pre nego sto odu, mada sam isto tako mislila da brod ide u 6 popodne. Svaba je tu, sa nekom devojkom.
"Jel ides?"
-" ne, zar ti nisi htela da ostanes?"
-"jesam, ali se nista nismo dogovorili. Mislila sam da ce se bar javiti da idu."
Gledam Svabu, gledam brod koji ide, onako nasminkana u sportskom sorcu i majici koja svetluca, bez ikakve obuce mogu misliti na sta licim. Ostajem. Svaba i ja smo seli na plazu i gledali u vodu. Hocu kafu.
Otisla sam do bara, Lion rece da moram da sacekam. Tu se nalazila devojka iz Velsa, sa jos par ljudi. Mrzi me da pricam i niko mi ne deluje interesantan, ne znam sta bih sa sobom, a ona ne prestaje da prica. Dosla je sa dva druga, a jedan je napravio haos i otisao i ne mogu da veruju bla bla bla, i svakom ko dodje ista prica iz pocetka.
Pocela sam da caskam sa Englezom za sankom. klasika: odakle si,itd, smaracina..Ni njemu se nesto preterano ne prica sa mnom, sve je vise proforme radi..
Idem da jedem! :) Hoce neko sa mnom? i krenuse svi.
Uvalismo se u jastuke, jedino sam ja jela. I najedared krene prica! Umorna ali spokojna, osecam kako me sunce mazi po kozi. Mazim i hranim psa koji se tu mota, prica ne prestaje i Englez i ja se samo nadovezujemo. Ovo dvoje su vec nebitni, stoje tu kao dekoracija. BUM!
Ne znam koja je to recenica, ne secam se da li je pre citanja pesme ili ne, ne secam se nicega ali se secam da sam po prvi put u zivotu osetila KLIK! Mentalni klik. Tako brzo, tako neocekivano i tako spontano. Jel moguce? Nothing is impossible my dear !!
Ne znam da li je vreme stalo, ne znam koje cudo se dogodilo, kakva nebeska magija ili prasina nas je posula. Nista ne znam, i nisam razmisljala o tome. Sta god da je, pomislih u sebi, pa makar i na par minuta, hocu da se prepustim i uzivam u tome. Pomalo u strahu da ne bude neke recenice, reci, nekog gesta koji se narusiti sve to, ali nije.
Gospodjica bosonoga je ispunjena neocekivanom silom lezala na jastucima ispijajuci kafu dok je Jon i dalje pio njegovo pice, naravno iz cajnika.
Ajmo na kupanjac. Vukljam ranac, sva sreca nije tezak.
Ovo je nalepse mesto na planeti! Sigurno ima i boljih mesta ali osecaj i emocije koje su me obuzele nisam imala apsolutno nikad u zivotu.
Kupali smo se, setali, pricali. Umorna sam ali ne zelim da spavam, ne zelim da trosim vremeee, jedino mi vreme treba. Potpuno sam izgubljena u vremenu i prostoru. Sto Jon kaze, moguce da je i geografija ucinila svoje, ali zelim da ovo traje zauvek. U jedno sam sigurna, da smo se upoznali da bilo kojem drugom mestu, nasa prica bi ostala na nivou odakle si, cime se bavis, gde ides i tu bi se zavrsila. Jednostavno je bilo predodredjeno da se desi, jer na ovo nije moglo da se utice. To me cini srecnom.
I dok citam sada ovo sto napisah, shvatam da ne mogu da prenesem tu emociju. Ne mogu da nadjem reci da objasnim sta mi se desilo. Necu se muciti, doci ce samo od sebe, nekom drugom prilikom, ovo je ionako samo blog. Za moju mamu i moje prijatelje najvaznije je da sam srecna a to jesam.
No comments:
Post a Comment