Dan 7: cigareta od 150$

Stavili smo alarm u 6.00 jer do 06.40 treba da krenemo.Alarm je zvonio, ugasila sam. Ni Jelena ni ja nismo ustale. Budim se, 06:20. Jelenaaaaa!!
Umivanje, pranje zuba, ranceve na ledja I trcanje.Moguce je, sta da kazem.
Karte smo kupile prethodnog dana I putovanje do Ibaraki aerodroma traje vise od 2h. Isle smo JR Joban Line-om do Ishioka stanice ( 1280 jena) a onda treba da predjemo na bus koji vozi direktno do aerodrome ( 600 jena).
Voz krece u 07:11, ali smo bile na stanici vec u 07:00. Pricamo sa nekim Japancem, koji nam kaze da voz u 07:02 isto ide do Ishioka stanice. Ulazimo u voz. U toku voznje nakon nekih 15-20min pitamo zenu koja je do nas da li ide za Ishioku I ona nam pokazuje na stanicu I govori “six, six”..Pise 6 na jednoj od table napolju. Voz stoji na stanici I vrata su jos otvorena. Izlecemo!! Sta je bre ovo??!!
Prelazimo na peron preko puta I ulazimo u taj koji su nam rekli. Unutra sve sama uniformisana deca,krcato da nemas gde da se okrenes a kamoli da se kreces sa torbom. Svi drze iphonove ili neke fensi telefone u rukama i pikaju igrice.

 Niko engleski ni da bekne. Nemas koga nista da pitas.
Nasli smo neku zenu u celoj toj masi, koja kaze “ front, front” I pokazuje ka prednjim vagonima. Kako je Jeleni rekla, da ovaj ide za Ishioku ali moramo da idemo skroz napred jer ce na odredjenoj stanici ova kola da se otkace. Sjajno!! Guraj se sa torbama preko svih ovih djaka. Stanica. Izlazimo i letimo u sledeci, jer su kratka zadrzavanja I ne smemo da ostanemo na stanici, jer ova linija ne ide cesto. Na 4 stanice sigurno smo to tako presedale a u medjuvremenu smo se kretale unutar vagona. Da popizdis. Ma, samo da stignemo do te stanice, pa cemo I taksijem ako treba, ne smemo izgubiti let.
U svakim kolima pitamo po nekog “ Ishioka” I na kraju u jednom od njih, kaze neki covek da je to to. Ufff.. u tom momentu staje voz na stanici, onaj deo se otkacinje I mi nastavljamo dalje. Nigde ni na jednoj mapi linija, ne postoji nasa stanica. Nista nam nije jasno. Kazu da ima jos 3, 4 stanice. Uspeli smo, Ishioka stanica.
Naravoucenije: UZIMAJ VOZ U VREME KADA SI PROCITAO DA IDE! TO STO IDE U TOM PRAVCU, NE ZNACI DA IMA I ISTE STANICE J
 Sad treba naci gde je ta autobuska stanica. Bila je blizu. Odmah po izlasku sa JR linije, skrece se levo, nema ni 5min hoda i stoji table “ Bus for Ibaraki Airport”.

Karte se kupuju kod vozaca i kostaju 600 jena.

Mi smo u Tokiju koristili Suica card, za prevoz. Kartica za  koju dajete 500 jena depozita i onda na nju stavljate kredit. Nesto tipa naseg Bus plusa, s tim sto tih 500 jena dobijate nazad ( ali ne i kredit ako vam ostane neiskorisceno do 210 jena).
Sa tom karticom mozete se kretati svuda osim na sky liner-om. Zgodna je ako zurite, pa ne morate da kupujete kartu za metro, JR, bus, vec je samo provucete i cao.
Drugih pogodnosti osim toga nema. Refundacija za tih 500 jena se ne moze izvrsiti svuda, mi smo to uradili na Ueno JR stanici. Inace nijednom nije bilo kontrole. Ali nijednom.

Vracam se sad na pricu sa vozacem. Jelena odlazi da 2 karte, on cepka jednu, gleda je, krene rukom da otcepi drugu i pokazuje joj na kartu koja je iz dva dela. Kao jedan deo je jedna karta, a drugi deo druga. To sto imaju isti serijski broj, nema veze. Burazeru, mi smo iz Srbije J)) Bus jos uvek stoji na stanici. Posle 2,3 min ustaje vozac i dolazi do nas. Daje nam 200 jena i smeska se. Mozda glupo od mene sto nisam ocekivala da se ovakve stvari mogu desiti i u Japanu, ali to se svuda desava.
“Dacemo mu i ovu kartu po izlasku” kazem Jeleni. “ Dacemo”, kaze i ona.

 Malo vise od pola sata voznje ima do aerodroma. Imamo vise nego dovoljno vremena da premerimo stvari i da se prepakujemo. Letimo kineskom kompanijom Spring airlines. Ono sto smo znale je da je maksimalna dozvoljena tezina ( uracunata u cenu karte) 15kg ukupno sa rucnim prtljagom. Ono sto nismo znale, ili smo se pravile da ne znamo, je da nisu strikni pri tim tezinama. To smo znale jos u Bgu, ali nas nije preterano sprecavalo da ponesemo sve sto smo spakovale.
Veliki ranac mi je 13,5kg bio i mali oko 6kg. Nemam sta da bacim. Spakovala sam 14 majica, 14 pari carapa i gaca, 1 tanak dzemper, trenerka ( donji deo), 4 sorca, 3 haljinice ( tanke ko flis papir),suskavac,  3 kupaca, 1 peskir, japanke I lagane platnene patike.
Na sebi imam pantalone ( imaju 500gr), 2 majice, kais, duks I jaknu. Imam kozmetike koja sve ukupno nema 1,5kg, neseser sa lekovima za prvu pomoc, laptop I apsolutno nista vise. Manje od ovoga ne moze.
Torbe su nam isto teske, jer u Japanu nismo kupile nista.
Veliki znak stoji ispred nase avio kompanije da je dozvoljen prtljag 15 kg i da se svaki kilogram preko naplacuje 15$!!!!!! Au uu jbte!! To je za nas dve 150$. Sto je mnogo, mnogo je!! Nista, sve na sebe i to je to. Vec mi je vrucina, ali je krenulo prepakivanje. Na sebe jos jedino mogu da stavim majice, da obucem tanak dzemper, suskavac I jaknu.
Pa da u dzepove natrpam male foto aparate i punjace.
Jelena je od stvari ponela, slicno kao ja, a u rucnom prtljagu su samo foto aparati, laptop I punjaci. Ona je imala I nekih ogrlica I drangulija. To smo sve stavili na sebe. Lanac, kapu, minjuske, narukvice, uz sportski duks i dzambaste pantalone, deluje bas sik ( hahaaa, ma bas..jedna nasa koleginica je izjavila kako sam ja bas elegantna dok putujem ). Onda smo pocele da se cerimo da me stomak zaboleo. Izvadile kesu sa svim stvarima koje bi bacile ( kozmetika, vlazne maramice, mape i sve sitne gluposti koje nisu teske, ali su jedino sto mozemo baciti) i odvojile sa strane.
“ Ajde” govorim Jeci.
“Sta?” pita.
Idemo da uzmemo kafu i na pljugicu. Nasmejala se i rekla “ Ajde”.
Ispred aerodrome par ljudi stoji i pusi. Medju njima i jedna zena u nekoj cudnoj dugoj suknji, koja pali cigaretu za cigaretom. Pocinjemo da caskamo sa njom, leti za Sangaj takodje. Pitamo je da li je vec imala iskustva sa njima i koliko su strikni sto se tice  prtljaga. I ona leti sa njima prvi put, ali je cula da se ne tolerise. Fak!
Natrpacemo onda sta moze da stane u dzepove jakne, suskavca i pantalona. Okacicemo sav nakit na sebe, obuci sve sto se moze, pa cemo platiti visak. Jbga, drugo resenje ne postoji. Kad u tom momentu, ona kaze, ja putujem sa dve kcerke, cini mi se da nam torbe imaju oko 30kg pa mozemo nesto da stavimo u njihove ranceve kao rucni prtljag.
WOW! Da li je ovo moguce? Da li nas zaista sreca prati? Ja se ne bih ni usudila da pitam nekog stranca da mi prenese nesto, jer znam da meni ne bi bilo svejedno da me to neko pita. Pa onda paranoja, da li je nesto spakovano itd itd..
Vratismo se gore na sprat gde su joj bila deca, da joj ponesemo torbe dole, I da premerimo sve. Raspodelile smo Jeleninu opremu i neke moje stvari u ta dva decija ranca. Laptopovi se ne racunaju, sto je opet oko 3kg manje. Sve jakne cu obuci za svaki slucaj I to je to.
Vreme za check in. Yuko ( tako se zove nasa Japanka) prolazi sa decom prva. Sve je ok. Velike torbe su poslate, rancevi su tu, namiguje nam da je sve ok. Mi smo dosle na red skoro pola sata kasnije.  Lice mi se zajapurilo od vrucine, i ovo bas sporo ide. Gledam zenu koja je na cekira..neeeeee…njoj su trazili da se meri i jakna..Ma znas sta, kako je, tako je..imamo manje prtljaga sigurno, imali smo nevidjenu srecu i koliko god da su teske sad to je to. Prilazimo salteru, spustam 2 velika ranca i jedan mali..29,8kg. Sluzbenica pomera malo torbe 30.00!!!U gram! Jos uvek se ne pomeramo sa saltera, proveravaju nam pasose, vize, idu negde pa se vracaju. Jako mi je vruceee!! Daj samo da se ovo zavrsi. Javio se problem jer na sajtu smo napisale da smo iz SCG a sad je SRB. Pa kad nije bilo opcije za Srbiju samo vec za Srbiju I Crnu Goru. Ok, skontali su. Nece nas cimati. Idemo! J
Zbog 2 upaljaca su nam vise puta skenirali stvari, ali je sada vec svejedno.

Yuko sa decom i mi

Presrecne ulazimo u avion. Ne izgleda lose, ali sedista ne mogu nikako da se pomeraju. Ko da je vazno, let traje oko 3h. Nakon sat vremena, krenula je jaca turbulencija. Opet smo se samo pogledale i potpuno razumele. Iste su nam misle prosle kroz glavu. Tajfun, bla bla. Bice sve ok. Ubrzo se smirilo. Sve i jeste ok.

Sangaj. Ogroman aerodrom, lepsi nego u Tokiju. Voda se pije iz papirnih fiseka a ne plasticnih casa i ono sto je zanimljivo, nema hladne vode, nego tople ili vruce.

Hostel smo bukirale online. Nalazi se u centru, na People square-u. Svi pricaju da je po Kini taksi jeftin, ali bi nas u Sangaju izasao oko 40$. Novac smo zamenile na aerodromu, gde na 100$ uzimaju oko 10$ provizije, ali smo morale da platimo sobu a i vozne karte za Peking.
Do People Square-a smo dosle metroom. Jedna linija, br 2, ali mora da se preseda na odredjenom mestu. Cena karte 7 CNY. Dzabe.
Jedva smo sa torbama usle u metro, a jos teze izasle. Ovde ne postoji nikakav red. Princip guranja radi, niko se za sipku ne drzi, neko kad se zakoci, ko se na koga nasloni. Ne ceka se da se prvo izadje iz metroa, nego ko je jaci on prvi izlazi ili ulazi. Haoticno! Kaslju, zevaju, kijaju, niko ruku na usta ne stavlja.. Nosicemo one maske za lice, to je sigurno! Do hostela smo pesacile dobrih sat vremena, ali smo na kraju nasle.
Ogromno je, cetvorokrevetna soba, same smo. Kupanjac i u krevet. Zaspala sam istog trena.