Dan 56-61: Jedan zivot, 1500 dusa

Naspavala sam se lepo. Krenuh na dorucak koji mi je bio ukljucen u cenu smestaja, i nalazio se iznad Paradise diving centra. Na putu sretoh dvoje ljudi koji su juce doleteli sa mnom. Procaskasmo o planovima puta. Ono sto smo svi zeleli je da idemo na ostrva Rinca i Komodo. Razmenili smo fejsbukove i dogovorili popodnevno okupljanje za konacan dogovor. 

Na Gili Air-u sam dobila kontakt lokalca ( Ivan) koji ima brod, sa kojim mogu sve da se dogovorim. Obisla sam par turistickih agencija i diving centara da se raspitam oko cena i najjeftinije sto sam nasla je 700.000 rupija za Komodo i 300.000 za Rincu.
Pozvala sam Ivana i nasli smo se u luci. Ljupko jedno bice, veoma mirno. Cene svega, pa i izleta zavise od broja putnika. Tako da ako ides sam, placas minimum za dvoje ljudi, i to je pravilo za sve, pa cak i za autobuske karte!!!
Par koji sam gore navela je iz Francuske, Laura i Rivo,koji je originalno sa Madagaskara. Moram kako znam i umem da se uklopim sa nekim za ovo, sto znaci ako ne sa njima, onda necu moci da idem dok ne nadjem nekoga. Sa Ivanom smo dogovorili cenu koja bi bila 700.000rupija za Rincu, Komodo i nocenje kod njega. Meni je odmah predlozio, posto znam njegovu drugaricu ( po njenoj preporuci sam dobila kontakt) da mogu da ostanem duze ukoliko to zelim. Uzela sam to sa rezervom dok ne vidim sta Francuzi kazu.
Predvece kad smo se nasli, najbolje je bilo da pozovem Ivana im dogovorimo se svo troje. Tako i bi. Vidim da su nesto poceli da se mrgode povodom cene. Ukucala sam joj na laptopu da mislim da je ok da platimo 2 miliona, jer mozemo tamo da prenocimo noc ili dve, a sve ostale ture , ovako kako smo mi zamislili kostaju million po osobi. Odgovor je bio, ja bih da probam sa 500.000..Ok, probaj…Ima nesto u njihovim reakcijama sto mi se od starta nije dopalo, ali sta je tu je..Nasli smo se na 600.000rupija po osobi, bez klope i kontam da je to vise nego dobar dogovor
. Za klopu je dogovor bio da odemo u nabavku a onda cemo dati Ivanovoj zeni, pa ce ona kuvati..Medjutim…
Nekako mi je bilo logicno da nakupujemo sve sto na treba za 2 dana i podelimo racun na tri dela. Ali kad sam videla da prave pitanje oko nudli da li su 3000 ili 5000 rupija, ostala sam bez teksta! Komentar je bio da treba gledati odnos kolicine i cene! Izdvojili su se sa strane i nista mi nije bilo jasno.  

-“ Da uzmem jedno ulje i zacine?” pitah. Rivo mi je na to ironicno odgovorio: “ Zar nemaju ulje u kuci?” To je bio kraj za mene.
Da neko tako nesto kaze za ulje koje kosta 50 dinara. Svi smo na budzetu, slazem se, ali ovi ljudi imaju vecu potrebu za tih 50 dinara, nego mi.
“ Ok, kupite onda sta mislite da vam treba”, odgovorila sam i vrlo razocarana nastavila da setam po radnji sa Ivanom. Uzeli smo konzerve, nudle za celu porodicu, zacine,secer, kafu, sampon, kupke i slatkise za decu. Ovo dvoje je i jos razmisljalo da nosi vodu sa sobom. Sa kim ja idemmmm???!!!! Dala sam Ivanu kesu da odnese na brod i pozelela svima laku noc.
Sa Agatom sam imala dug razgovor na temu Francuza. Ne dopada mi se cinjenica da idem sa njima, napunili su me negativnom energijom..Kakav je to stav jebote!!
Trebali smo da se nadjemo u 7. Nije ih bilo. Pojavili su se posle pola sata, prisli poljubili me u obraz i nastavili. Popustila sam nakon toga. Sva sreca sto smo dali pola para juce, u suprotnom me ne bi iznenadilo da se nisu pojavili uopste.
Brodic je mali, ali simpatican..ide sporo i motor se jako cuje, ali je okean miran i uzivala sam u plovidbi..Do Rince ima 2h voznje..
Platili smo ulaznice koje nam vaze 3 dana, 20.000 za nacionalni park, 50.000 za kameru i 80.000 za vodica.
Ja sam spakovala stvari samo za 2 dana, kupace gace, sorc, 3 majice i sredstva za higijenu. Ostatak sam ostavila kod Agite u sobi, cak i da se ne vratim u taj smestaj, posto ona tu stanuje, mogu da dodjem bilo kad da uzmem. Tek kad smo stigli na Rincu setila sam se da nisam ponela patike !Sjajno! Po ulasku u park, skontah da nisam ponela ni sprej protiv komaraca, jos bolje! Francuzi naravno nisu ni vodu poneli, samo torbice sa vrednostima.Izabrali smo najduzi trek, a najvise zivotinja smo videli samo na samom ulasku u park. Cetiri lenja komoda i jednog koji je bio u pokretu. U ustima imaju dosta bakterija, opasni su i brzi, ali mogu da trce samo pravolinijski, pa ako se desi da nekog napadnu, treba trcati cik cak. Ako dotaknu nogu ili drugi deo tela, nije toliko opasno, hitnim odlaskom u bolnicu se sve brzo resava. Ali kada je u pitanju stomak, umire se na mestu. Tako nam bar rece vodic. Ja kapiram da ih u parku hrane, pa su zato mirni, ali nam vodic rece da se desava da neki put i napadnu.

Od drugim putnika sam cula da je Rinca bolja za trekking, ja nisam odusevljena. Nisam uzivala uopste imajuci u vidu da idemo kroz blato, da sam u japankama, prljava do kolena i da mi se noge non stop klizaju. Rivo je isto tako krenuo. Po onome sto sam videla na mapi, mislim da bismo bolje prosli sto se tice zivotinjskog sveta das mo isli na medium trek, ali kako god..Za nesto manje od 2h vratili smo se do broda odakle idemo na Komodo, sa stajanjima za snorkeling.

Komodo je veliko ostrvo ali na njemu postoji samo jedno selo. Otprilike 1500 ljudi. Sve kuce su nalik jedna drugoj, pravljene na veoma bazicnom nivou. Nemaju toalete, vec poljski wc, a kupatila im je obezbedila opstina recimo. Obicno wc nalazi pored kupatila. Deo koji je ogradjen za vodu, pa se koficom polivate i tusirate.
Unutar kuce je sve od betona sa musemom koja se nalazi na podu dnevne sobe, i taj deo se non stop cisti. Spavace sobe su ogradjene vestackim zidovima( obicno nema prozora), i na podu se samo nalazi dusek.

Upoznali smo Ivanovu zenu Ati, i njegove dve kcerke Arthu i Pritu.
Ati nam je spremila veceru gde je bilo kozijeg mesa ,pirinca, sosa od kikirikija i neka vrsta ribe.
Sve sto sam kupila dala sam odmah da nose u kuhinju. Francuzi su se pravili nemi.
Odmah nakon vecere sam otisla da spavam. Sunce je bilo jako i ja sam dugo pricala sa Agitom prethodne veceri pa sam bila umorna ko pas. Da, otisla sam u krevet u 19h! 
Bez obzira na to ustala sam poslednja u 09h ujutru. Svi su vec bili budni.
Nakon dorucka smo krenuli u park na Komodu. Ivan mi dade odgovorajuce patike za trekking, i ovako odmorna mogu da sibcim ceo dan. Neuporedivo bolji trek na Komodu. Vise zmajeva, jeleni, zelena zmija ( jedna od otrovnijih na svetu).

\

 Svi koji me poznaju, znaju da ja zmiju ne mogu da pogledam ni na tv-u, ali mi nekako bilo milo sto sam je videla, pa sam projurila dalje..Vodic nam je bio neki mrstavac, koji je sve vreme isao po 10m ispred nas, mrzovoljan jer smo se odlucili za dug trek opet..Nista mi nije smetalo, ne dam da mi pokvare dan..Puni utisaka i zadovoljni za brojem zmajeva koje smo videli ( bila je cak i akcija seksa), krecemo na Pink beach na snorkeling..U plicaku maltene, a takvi korali i toliko ribe..Zanela sam se kad sam primetila da me struja odvela skoro do kraja plaze,i jednim delom sam se bar borila da doplivam nazad..Struje su bas bas jake ovde..Druga plaza na koju smo otisli ( ne znam joj ime) ali osim 3 lokalna decaka, nije bilo nikog, bi trebala da ima naziv Pink ili Red beach jer zaista to i jeste, sto nije slucaj sa prethodnom. 

Zalazak smo cekali da ostrvu shishmisa..Ogromni su!!
Vracamo se Ivanovoj kuci,klopa i caskanje. 

Ivan me pitao te veceri, kad smo isli da kupimo cigarete ako zelim da ostanem, on ce

morati da ide da radi, ali ja mogu da budem sa Ati i decom.
Vec sam se osecala lose povodom Francuza i tolikog stipsarenja, da sam jedva cekala da odu. Bilo mi je vise nego bljak kad sam videla kako se ne stide da uzmu sve sto im se iznese, a pritom nose svoju kutiju caja u plasticnoj kutiji i nakon konzumacije vracaju u plasticnu kutiju i nose u nasu sobu! Jebeni caj! Aman zaman! Da li su kupili 4 pakovanja nudli od po 2000 rupija za 2 dana na ostrvu i konzervu tunjevine??

Pitala sam ih da li misle da trebamo da damo neku kintu za klopu, jer nismo to dogovorili a uredno jedemo i pijemo svaki dan, napravili su se ludi. Zivota mi moga, ne mogu da verujem. Hocu da ostanem, makar se vratila nekim drugim brodom popodne samo da mi se maknu. Necu im nista sada reci, vec ujutru, naravno posle dorucka.
Ustali smo svi veoma rano. Zamolila sam Ivana da ode i kupi mi cigarete, kako bih mogla lepo da popricam sa ovima( ne znam ni kako da ih nazovem vise).
“ Ok, pitala sam vas vec par puta i vidim da se pravite ludi, a necu da komentarisemo ovakve stvari pred Ivanom ( njegova zena ni deca ne pricaju engleski), da li mislite da bi trebali da damo neku kintu za has? Ja ne znam za vas, ali ja cu dati sigurno..Minimum koji vam treba gde god da ste, po danu je 50.000rupija, i mislim da je to ok. Ipak spavali smo kod njih u kuci, dali su nam najbolju sobu koju imamo ( Francuzi naravno izabrali najbolji dusek). Sta kazete?”

Rivo odgovora: “ Mislim da smo im vec dali dosta para, i to bi trebalo da bude ukljuceno” Nisam mogla da poverujem sta je izjavio. Mi pricamo o 3,5e po danu, a cene klope na ulici su od 20.000-50.000 za obrok, a svi se samo na ulici i hranimo!
Okrenula sam se prema njoj, ocekujuci da ce bar nesto reci, ali posto nije bilo reakcije, vec dovoljno isprovocirana njegovim stavom, pitala sam je direktno.
“ Sta ti mislis, Laura, volela bih da cujem tvoje misljenje”

- Ja se potpuno slazem sa njim, mi smo bili i na drugim mestima i u Maleziji, I u Myanmaru smo imali cak i po 7 obroka!!
Ma sta kazes??? Ne vazim za osobu koja ce precutati, i vise mi ih je bio pun K.
“Ok, ako vas nije sramota da tako nesto izjavite, to je vasa stvar i vase pravo. Nosate tu kesicu iz supermarket sa 4 pakovanja nudli i vracate u sobu svaki put kad nam iznesu klopu. Svi smo na budzetu, ali neke stvari su pitanje osecaja i ova prica nema dalju svrhu. U tom trenutku se Ivan vratio.

Izjavila sam da cu ja ostati, jer vec danima pricam o tome kako treba pokazati ljudima da ne bacaju smece, i da hocu da sprovedem akciju sa decom.
“ Za takvu misiju ce ti trebati minimum 6 meseci” rece Rivo. I mislim da ne gresi.
Nemam toliko vremena, ali mislim da moze da se nadje nacin da im se pokaze par stvari. Nasmeja se i odgovori mi:” Jel mislis da je lakse naterati ljude da bacaju djubre u kante ili decu da nose japanke?”
Da bi bolje pojasnila ovu recenicu, koja ima smisla, treba da kazem da je osnovna tema ovog razgovora bila vezana za staklo i zardjale metalne sipke ili sta vec, deca koja trce non stop bosa i vracaju se sa posekotinama.

“Srecno sa tvojom misijom” bile su pozdravne reci. I cim sam ih ugledala kako krecu ka luci, osetila sam veliko olaksanje.
Ne znam koliko cu ostati ovde, ali u najavi znam da ce biti zanimljivo jer ostajem sama sa Ati i decom, oni ne pricaju engleski a ja ne znam bahasa .

Vec tog dana krenuli smo u akciju ciscenja. Za plazu bi mi stvarno trebalo par meseci i tome bi se trebalo posvetiti. Samo sam htela da im pokazem, da moze biti drugacije, a sami neka odluce kako ce dalje. Sredicemo Ivanovo dvoriste. Sigurna sam da ce ostali pozeleti da urade slicno, ako uradimo na pravi nacin. Prvi korak sakupljanje stakla!! Ufff…rukom ili stapom vadili smo parce po parce, bilo ga je na sve strane..Na Komodu, bez obzira sto je kisna sezona, skoro nikada ne pada kisa, ili pada na svega petnaestak minuta..Sprzilo nas sunce, morali smo da odmorimo..Za ovo je zaista bilo potrebno vreme, ali ne odustajem  Uspeli smo da ocistimo sve od stakla, a sada je trebalo doneti kamenje…Zasta kamenje? Pa da se postavi oko kuce lepse izgleda, a onda treba da donesemo cistog peska sa plaze i pospemo svuda oko kuce, pa se deca moci mirno i bezbrizno da se igraju. A sva deca vole da se igraju u pesku, normalno.

Mislim da je Ati mislila da sam luda, u trenutku kada smo nosili kamenje. Istina je da smo imale problema u komunikaciji, ali je takodje istina da se neke stvari mogu razumeti na svim jezicima. Ova luda zena je dosla u moju kucu, i ja nosim kamenje sa brda u kofi ceo dan..Znam da je to mislila! Nije pruzala otpor, i da jeste nastavila bih sama, jer mi je ovo dalo dodatnu motivaciju.
Na Komodu sam ostala 5 dana! Da, sredili smo dvoriste na kraju, i bilo je cisto i pescano, nasli smo cak i veliku veliku skoljku, koju sam stavila kraj ulaza kuce, imajuci u vidu da pise Albhasy family, kako mu jeste prezime.
U akciji donosenja peska, na pocetku smo bile samo Ati i ja..Ona se kasnije povukla da igra odbojku, ja sam na misiji, i povlacenja nema..Preslatko je bilo kada su deca videla, I krenula da donose bilo kakvu plasticnu posudu u koju se moze staviti pesak, I onda smo po hiljadu puta isli do kuce I nazad. U jednom trenutku je bilo oko 15-ak dece! To je to! Danas smo sredili ovde, sutra ce ostala deca pozeleti da srede i oko svoje kuce.

Ivan se neplanirano vratio iste veceri. Bas kada smo pricali opet o djubretu, o velicini sela i tome kako je to za njihovo dobro, doveli su decaka koji se pre par dana posekao. Noga mu je potpuno otecena! U selu postoji bolnica, ali je doktor tu samo 3 dana nedeljno, i obicno je potrebno da se ide za Labuan Bajo.
“ Vidis, o ovome ti pricam. To su vasa deca i treba da ih zastitite. Od okeana zivite i hranite se, ako zagadite vodu, potrovacete se sami. A djubre vas nista ne kosta da bacate u kante. Potpuno je besplatno, a bice vam svima lepse. U Evropi u odredjenim zemljama se placaju visoke finansijske kazne za bacanje smeca po ulici. Najvise ti zbog dece pricam, jer imate osnovne uslove.”
Potvrdno je klimao glavom.
Pre nego sto je dobio brod, ziveo je od prodavanja suvenira. Trudila sam se da maksimalno dozivim njihov nacin zivota, pa sam isla u nacionalni park sa njima da

zajedno prodajemo suvenire :D Na Komodu se bave ili pravljenjem i prodavanjem suvenira, ili pecanjem. Ati je uciteljica u skoli.

Selo malo, ali puno brakova. Svako ima skoro po 2 zene! Da, da..
Aldo, Ivanov najbolji drug se nakon prvog braka, ozenio drugi put vec posle 2 nedelje!! I to je potpuno normalno! Zamisli kako su me gledali kad sam rekla, a kako bi voleo da tvoja zena ima dva muza? Kako mislis? Pa lepo, isto kao ti dve zene, pa kad joj se koji vise svidja, ide kod njega..U ovoj komunikaciji nije bilo tenzije ni malo, cak je postala i smesna.
“ Gledaj Marija”, rece Ivan. Ja imam dve kcerke, i moja zena ne moze vise dece da ima. Meni treba decak! Treba mi decak! Sta ce biti kada ja umrem, nece imati ko da nastavi porodicu. I moj otac nije imao muske dece pre mene. Sa prvom zenom je imao dve cerke, a onda se ozenio drugom i dobio mene. Ima ih ukupno sedmoro, sada.
Razumem sta hoces da mi kazes Ivane. Moj otac recimo, je zeleo jako da ima zensko dete. I kada sam se rodila trcao je ulicom i bacao cvece, uz vikanje: “ dobio sam cerku”!!
Odgovor je i dalje bio, ali ja moram da imam decaka. Mnogo je faktora koji uticu na takvo razmisljanje, pocevsi od religije, sredine, statusa itd itd.
Sledece veceri je u selu nastala panika. Vika i dreka odjekuju celom obalom. Zenski glas. Sta se desilo? Prvo su svi pomislili da se muz pijan vratio kuci ( a svi piju pivo i arak), ali nije. Muz joj je bolestan i imaju dvoje dece, ali ga ona vise ne zeli, pa nije htela dad a pusti u kucu..Sto mu gromova! Ovde je potpuno normalno da se ozenis/udas, ako ti se neko dopadne u medjuvremenu ozenis se jos jednom. Treba finansijski samo da bude spreman da napravis dve kuce ( jedna kuca,jedna zena). Kazu da treba oko 15 miliona rupija da se napravi kuca, dodatnih 10 da se kupi mlada, i da se zakolje vo. Sto se zena tice, nije nemoguce ni da se one opet udaju, ali ne zive sa dva muza, vec napustaju jednog i idu kod drugog. Cirkus zivi!
Osetila sam da je vreme da krenem. Presrecna sam sto sam bila u prilici da dozivim ovo iskustvo. I dalje, kao u Kambodzi, ljudi koji imaju osnovne, zaista osnovne zivotne mogucnosti, besebicno i srdacno pruzaju sve sto imaju. Ovo su stvari koje treba stalno da imamo na umu. Prave vrednosti zivota, a ne konstantno nezadovoljstvo uslovima i prilikama koje su nam date. I prvi put kad budem cula nekog od svojim grckih drugara da trubi o krizi, pusticu klip zivota sa Komoda.